Izaberite stranicu

Данас, 4. јула 2019. лета Господњег на празник Преподобне Анастасије српске, навршило се петнаест година архијерејске службе Његовог преосвештенства Епископа др Јована (Пурића).

Његова светост Патријарх српски г. Павле је 4. јула 2004. године, у Саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици у чин епископа рукоположио архимандрита Јована (Пурића), изабраног на мајском засједању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве за епископа диоклијског.

Свету архијерејску литургију служио је Патријарх српски Павле уз саслужење дванаест архијереја и бројног свештенства уз молитвено учешће више хиљада вјерника и званица.  Прва епископска бесједа новоизабраног Епископа Јована:

Ваша Светости,
Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, драги оци, браћо и сестре

Данас је Господ погледао на настројеност слуге својега, призивајући ме кроз Вашу Светост на светитељско, односно епископско служење и, сада када се све то догодило, шта уопште могу рећи? Благодарно примам речи Светог Апостола Павла: „Бог се јави у тијелу, оправда се у Духу, показа се анђелима, проповеда се незнабожцима, вјерова се у свијету, вазнесе се у слави“ (I Тим. 6,20). Ове речи, дакле, прихватам као своју јеванђелску проповед или програм „Велике Тајне Побожности“ и чувања повереног ми „Залога спасења“ (1 Тим. 6,20).

И шта у овом тренутку могу рећи? Да ли је лако носити немоћи свих: „Ко ослаби а да и ја не ослабим? Ко се саблажњава, а ја да не говорим“ (II Кор. 11, 29)? Лако ли је бити обрасцем вернима у речи, у живљењу, у љубави, у духу, у вери, у чистоти (I Тим. 4,12)? Да ли је лако једнога покарати, другоме запретити, трећега утешити са сваком стрпљивошћу и поуком (II Тим. 4,2)? Да ли је лако носити одговорност за паству и пастире? Познати су примери Божијих изабраника, који су због свега овога били у великој недоумици и страху. И ми с њима постављамо питање: да ли је све ово лако?

Свети Апостол Павле сведочи о себи: „Сваки дан умирем, тако ми, браћо, Ваше похвале, коју имам у Христу Исусу Господу нашем“ (I Кор. 15,31). И заиста, истински живог свештенослужитеља јесте непрестано сагоревање, умирање до самозаборава, тешкоћа и страдања. Полаже се на мене велико бреме епископског служења, и то у врло тешко време служења Богу и роду, и зато ми Апостол Павле кроз Вашу Светост поручује. да поступам тако у свему, да би ме верни имали за образац и ауторитет у изграђивању Цркве и у делима Божанског човекољубља.

Но, одакле мени „немоћном“ (II Тим. 1,7) узети и поцрпети силе и снаге за све ово? Отуда одакле их је поцрпео возљубљени ученик Христов Свети Јован Богослов. Другим речима, то значи служити Свету Службу и не занемаривати благодатни дар који је дат кроз пророчанство полагањем руку старешина (I Тим. 4,14) али, увек имајући на уму речи Ап. Павла о опасности од светскога, „не упрежући се у јарам многобожаца“ (II Кор. 12,19). Све ово није лако већ тражи распетост бића и издржљивост до краја. За све ово је потребна помоћ пре свега Небеса – свих Светих, а и свих Вас – народа Божијег.

Верујем и исповедам, што по речима Светог Апостола „не да смо способни сами од себе што помислити, него је наша способност од Бога“ (II Кор. 3,5); што добар успех у служењу Богу и ближњима не зависи толико од људских могућности и достојности, колико од благодати која се у „немоћи показује савршена“ (II Кор. 12,9). Верујем и исповедам, да је полагањем Ваших Светитељских руку на мене и мени недостојноме предата благодат Апостолског прејемства, а која лечи и надопуњује сваку немоћ.

Молим Вас Свети Оци, Богомудри Архипастири, браћо и сестре, да Ваше молитве учине мене искусним делатељем у Винограду Божијем који засади Десница Господња и да се не постидим пред Оним „који право управља речју Истине“ (II Тим. 2,15). Молите се Богу да ми дарује постојаност и одлучност, благост и трпљење у чему је животно искуство.

На крају, свима се захваљујем: својим Оцима – учитељима, родитељима, братији и сестрама на молитвеном учешћу и на свему учињеном за мене у досадашњем животу. Пошто речи захвалности добрим људима за све што су за мене учинили не могу бити довољне, молим се Богу да достојним ношењем Епископског Крста узвратим свима њима и свима другима на љубав коју су показали. Имам још и наду да ме мој духовни Отац неће оставити без љубави, увек ме саветујући као мудри и искусан Отац. Уздајући се у подршку од свих Вас, ја смело говорим Вашој Светости и свеколикој црквеној пуноћи: „Ево слуге Господњега – нека ми буде по речи Вашој“. Амин.

Кратак животопис Његовог преосвештенства Епископа др Јована (Пурића)

Његово преосвештенство Епископ др Јован (Пурић) у свету Младен, родио се од оца Радосава и мајке Зоре (девојачко Бранковић) у Мијачима код Ваљева 24. маја/6. јуна 1965. године. Богословско образовање је стицао у Београду, Петрограду и Источном Сарајеву.

Побожни родитељи су га од малена учили побожности и црквеном животу, а одрастајући у окриљу манастира Пустиње и Ћелија код Ваљева, прима и усваја дух ревности за Господа од аве Јустина и осталих духовника који су тада живом речју и богоугодним животом напајали богочежњиве душе у то тешко време за читаву Цркву, а нарочито за пастире. Почетком осамдесетих година XX века Промисао Божији га упућује на духовног оца Лазара (Аџића), кога ће и касније наследити на трону игумана острошких. Посећује Свету земљу, Свету Гору и Јеладу.

Младен, будући Епископ Јован,  уписује и са одличним успехом завршава  Богословију Светога Саве у Београду. Потом уписује Богословске студије на Богословском факултету Српске православне цркве у Београду, и наставља студије у Петрограду, где са одличним успехом дипломира на тему Иконопоштовања и симболике.

Замонашен је на дан Светих Мироносица Марте и Марије, 4/17. јуна 1992. у Острогу, руком Епископа захумско-херцеговачког г. Атанасија. У чин јеромонаха рукоположио га је блаженопочивши Патријарх српски г. Павле, 1995. године, у Милешеви. Митрополит црногорско-приморског г. Амфилохије га, 2001. године, уводи у Трон острошких игумана.

На достојанство епископског служења изабран је одлуком Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, 6/19 маја 2004. године, а блаженопочивши Патријарх српски Павле га је исте године хиротонисао у Подгорици.

Епископ Јован (Пурић) 12. новембра 2009. године на Филозофском факултету – Пале, Источно Сарајево, одбранио је докторску дисертацију на тему „Филозофија васпитања Св. Јована Златоуста“. Вишедеценијски рад у црквеној просвети, крунисао је на Академији Српске православне цркве за уметност и консервацију у Београду, где је 2013. године изабран за редовног професора на катедри Теологија иконе. Од 2013. године предавач је на мастер студијама: Химнографска ( иконографска) егзегеза Светог писма на Православном Богословском факултету Универзитета у Београду.

Владика Јован има и више научних радова од значаја за развој библистике и иконологије и уопште богословске науке објављених у водећим домаћим часописима, са рецензијама, поседује оригинално стручно остварења, односно пројекте Света литургија (књига + 2 ДВД – а) и серијал докумнтарних епизода под називом „Икона“ који је реализован према књизи „Људско лице Бога“, а затим и неколико студија, које промовишу оригинални ерминевтички метод приликом ишчитавања Светог писма уз помоћ химнографије и иконографије. Сценариста Богослужбеног водича (интернет верзија). Такође, руководио је научним пројектима, а има два објављена уџбеника из предмета Свето писмо и иконологија (II година оба студијска програма) и Агиологија са химнографијом (III година оба студијска програма), и три монографије, објављене 2009. године, о личности и богословљу Светог Јована Златоуста на српском језику (објављена су 3 тома), практикум за Иконологију под називом Имена и натписи на иконама, и више радова саопштених на међународним или домаћим научним скуповима, који су сабрани у зборницима.

НА МНОГА И БЛАГА ЛЕТА ПРЕОСВЕЋЕНИ ВЛАДИКО!

 

 

Pin It on Pinterest

Share This