Izaberite stranicu

На данашњи дан, 25. јуна 1939. године у Подгорици је свечано откривен споменик штампару, Божидару Вуковићу Подгоричанину.

Божидар Вуковић је био српски војвода, трговац и штампар, који је рођен око 1460. године у Ђурићима код Подгорице. У вријеме ширења турске власти, преселио се у Млетачку републику и од тада је почео да користи италијански псеудоним Dionisio della Vecchia . Успоставио је блиске односе са грчком заједницом у Венецији и успјешно се бавио трговачким пословима. Стекао је знатно богатство и друштвени углед, што му је омогућило да се посвети књижевном раду у области штампарства и издаваштва. У својој венецијанској штампарији је објавио неколико српских ћириличних књига богослужбеног и побожног садржаја, чиме је учинио велики допринос развоју старог српског штампарства. Његова издања су била веома цијењена међу савременицима и служила су за углед каснијим српским штампарима. Поред књижевно-штампарске дјелатности, Божидар Вуковић се бавио и црквено-управним пословима у склопу грчко-српске православне заједнице. Умро је 1540. године у Венецији, а за собом је оставио сина Вићенца Вуковића, који ће касније настојати да настави очеву штампарску дјелатност у Венецији. Тијело му је по сопственој жељи сахрањено у манастиру Свете Богородице на острву Старчево у Скадарском језеру.

О друштвеном угледу Божидара Вуковића најбоље свједочи чињеница да му је племство признао цар Карло V Хабзбуршки, додијеливши му и породични грб. Божидар Вуковић је неуморно одржавао везе с поробљеним српским крајевима, нарочито с манастиром Милешевом и манастирима на Скадарском језеру. Његове књиге растурене су не само по српским црквама него су имале јаког утицаја и другдjе на европском истоку, све до Балтика. Првенствено је штампао књиге религиозног садржаја, укупно девет њих, међу којима се истичу Псалтир с посљедовањем, Служабник, Молитвеник, Октоих петогласник, Празнични минеј, Требник. Поред тога „душеполезног“ и религиозног карактера, његово је предузеће несумњиво имало и очевидне родољубиве мотиве. Њима је Вуковић дао такође нешто мjеста у пропратним текстовима са којима је своје књиге отправљао у свиjет. Видjећи,  каже он тако у поговору свога Молитвеника, да Германи, Грци и остали народи („и иније језики“) састављају „на типаре“ (тј. штампају) „божств’нија писанија“, зажелио је јако „и наша србскаја, и блгарскаја такожде, на типарех с’ставити“. Своја издања Божидар Вуковић није припремао сам; он је прије свега био иницијатор и творац издавачке политике, а за конкретна штампарска и дрворезачка, дакле умјетничка остварења, његове књиге имају да захвале читавом једном низу мајстора који су радили по његовом „повеленију. Један од њих је „окајанејши и мн’ши в иноцех јер’монах Пахомије от Црније Гори от Реки“, који је са њим радио 1519. и 1520. године. Послије се око Молитвеника и Минеја „трудио… јерођакон Мојси от сербскије земљи отчством же от мјеста нарицаемаго Будимља“. Најпослије су му Октоих петогласник реализовали „свештеници Теодосије и Генадије параеклисари монастира светаго Сави србскаго иже јес в Милешево отч’ством же от мјеста Пријепоља“. Своје дубоко родољубље Божидар Вуковић био је намислио да засвједочи и на један сасвим нарочит начин. Он је у поговору свога Молитвеника, кад му се смрт сасвим приближила, истицао нарочито да жели да штампарију („сије типаре“) изнесе „в своје от’чство“, не би ли се тамо нашао неко да се, послије њега, „потруди ради божств’них црквах да исплни колико буде воља божја недостатчство светих книг“. Да је та Вуковићева намјера остварена, била би то друга штампарија на тлу Црне Горе, послије оне Ђурђа Црнојевића. Колико је Вуковић озбиљно носио у себи ову мисао, види се најбоље из прве редакције његовог тестамента. У том тестаменту он је остављао „манастирима на језеру Скадра… све оне књиге руком писане и све калупе за штампање, и ону опрему која се нађе за поменуту штампу, оловне форме и интаљиране фигуре (дрворезе) и све што буде.. .“ Из неких својих разлога, касније је ту мисао напустио и штампарију је, по његовој смрти, заједно с осталим добрима, наслиједио његов син Вицко Вуковић, који ће и сам, на извјестан начин, ући у историју српске књиге као њен издавач и штампар.

Приредио: Миомир Ђуришић

 

 

Pin It on Pinterest

Share This