Izaberite stranicu

Пише: Протојереј Јован Пламенац

И ове године прелијеп Тројчиндан на Румији, украшен вишевјековном Румијском литијом. На услугу нам је било лијепо вријеме, без вјетра, пријатна температура. Планина је то и није тако често на њој.

Пуно народа и ове године. Али никада као ове године тако пуно дјеце.

И раније су долазила дјеца на Литургију у цркви Свете Тројице на Румији, и не само на Тројчиндан, али ове године било их је баш пуно.

Румијску руту планинари су категорисали као тешку. То је на њиховој љествици највиши степен труда у савладавању. Заиста, испети се на Румију значи својски се потрудити.

Румијска литија услиједила је у прву ноћ након величанственог црквено-народног сабора на Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици.

На подгорички сабор, по ужасној врућини и уз мноштво опструкција црногорског режима, у одбрани Православне цркве у Црној Гори искупило се пуно одраслих Црногораца.

Одрасле кроз живот, углавном, води њихов рацио. Њима је догма сазнање и морају да уложе труд да је усвоје. А и када је усвјоје, питање је у којој мјери је она ушла у њихово биће, а колико је предмет њиховог изјашњавања.

Дјеца немају проблем са догмом. Као што су одмах по рођењу у води као рибе, с лакоћом пливају а да их томе нико није учио, тако им је и догма природно стање духа.
У том стању духа, та силна дјечица сабрала су се на Румијску литију.

Одслужио сам преко педесет Литургија у цркви Свете Тројице на Румији, али такву слику никада до сада нијесам видио. Када сам се, са путиром у рукама, окрену према народу и позвао га на причешће Тијелом и Крвљу Господњим, на гозбу над гозбама, угледао сам пуну цркву дјечице. Као ‘тићи ластавице који се тискају у гнијезду чекајући мајку да им у кљун унесе живоносну храну, она су чекала самога Христа.

Сви они испели су се на Румију, у великом напору, а да ни кап воде нијесу узели.

Мало је одраслих којима то успијева. Румијска литија, да подсјетим, полази у 1 сат иза поноћи испред цркве Светог Николе у Вељим Микулићима, сада манастира, и на врх Румије стиже у свитање, нешто пред 5 сати. Дакле, нема ни спавања.

Та дјечица узела су у себе Христа без икакве сумње, обитавајући духом у Њему.

Предложени богоборни Закон о вјерским заједницама, који је уочи Тројчиндана искупио тако пуно Црногораца пред подгорички Саборни храм, накарађење вјере, језика, писма, историје, националности, школства, полности, рађања дјеце, морала, честитости, одважности… рјечју православног врједносног система, којем је древноцрногорски истовјетан – све је утонуло у бездан пред тим душицама које су трепериле ненатруњеном вјером у Једнотројичног Бога, у чијој љубави се башкаре као одојчад на мајчиним грудима.

Ова дјечица већином су са вјеронауке у Бару, али било их је и из других мјеста.

Ми одрасли, вељи, склони смо свакојаком безакоњу, и не толико овом земаљском, правничком, колико небеском, јеванђељском. Па и ми који смо номинално у Цркви, у мантији или не, свеједно, склони смо трачарењима, сплеткарењима, клановским надгорњавањима…, дубоко се клањамо новцу, новопаганском богу ових који нам насрћу на Цркву, и његовој пилади: слави, меком земаљском животу…, као суђер надојени смо самосвојношћу, завишћу и зависношћу… док Живога Бога носамо на уснама. Опиремо им се, показујемо им мишиће, а – њихови смо. Њихови смо, а не видимо да смо.

А тој румијској дјечици у очима је цаклио сам Бог. Она се не фрљају Њиме, него га чврсто држе у срцу. Њима је лијепо са Њим у себи, а и Њему је лијепо у њима.

Ова дјеца су безинтересна Црква, која је плод безинтересне Љубави Божије. Ови који нам насрћу на Цркву мисле да воде борбу са нама одраслима, али препрека на њиховом богоборном путу коју неће моћи савладати управо су ова дјеца. Она су чувари Румијске цркве, она су чувари Православне цркве у Црној Гори.

Она неће ни покушати да се одупру својом тјелесном снагом, она ће се одупријети својим духом.

Ове године крст Светог Јована Владимира у Румијској цркви, за вријеме Литургије, држала су – дјеца. Први пут у Румијској литији учествовали су Василије и Јован Андровић, унуци најстаријег Андровића који данас обитава у земаљском животу, Мила.

Андровићи су постојање своје породице везали за судбину крста Светог Јована Владимира. Они су његови земаљски чувари, а он је њихов небески чувар. Овај крст сачували су спремни да тијелом погину за њега. И Бог им је, преко Светог Јована Владимира, обилно узвратио: Андровићи су се намножили као никада до сада. Мали Андровићи су данас чувари крста Светог Јована Владимира, а преко њега, такође, и Цркве Христове.

Наши мали Румијаши су управо та Црква Христова коју „ни врата пакла неће надвладати“.

Извор: ИН4С

Pin It on Pinterest

Share This