Izaberite stranicu

Пише: Батрић Бабовић

“Не вјеруј онима које често кажњавају, а на њима се то не примјећује, али ни онима које не кажњавају никад, а на њима се то не примјећује. Најбоље је да не вјерујеш ником, али да се понашаш као да вјерујеш сваком”.

Генијални Борислав Пекић који је рођен 1930. године у Подгорици овај колосални запис написао је у свом капиталном дјелу “Године које су појели скакавци”. Романсијер, сценариста, оснивач Демократске странке и мислилац најсличнији Иву Андрићу са поднебља Црне Горе, понио је вјештину ратовања писаном истином и парадигму културно-цивилизацијског обрасца који је непознат у било ком другом истоименом миљеу.

Сентиментална историја Британског Царства са Бјеснилом као капиталним темељима Пекићевог романсијерства у модерној Црној Гори могу бити еталон новог “државног модернизма”. Три деценије владавине пресвучене комунистичке клике направиле су доба фараона без “Мојсеја” и наде да се види Излазак. Поједностављени парламентаризам” који је лоша копија вишедеценијског једнопартизма имао је за циљ да се процесом “транзиције” настави и озакони пракса похлепе, која је код модерних “комунистичких поглавника и сарадника” изгубила сваку мјеру и идеолошку основу. Лично богаћење са одсуством елементарне националне и наднационалне државотворне стратегије учинило нас је царством преседана. Опозиционе политичке странке које су гајиле идеју социјалне правде и оне странке које су баштиниле традиционалну црногорску и српску политику са ослонцима у историјској прошлости нестале су из политичког видокруга и са политичке позорнице. Настале су нове опозиционе јединице које су инертностима, личним анимозитетима и пристанком на квалификациони политички резултат олигархију на власти осудили на бесконачно трајање. Кипар је остао неиспитана дестинација политичких ”елита” у Србији и Црној Гори. Покушаји да заједничким снагама очувају концепт југословенске идеје два комунистичка блока у тадашњој СРЈ повела су инверзну акцију. Резултати таквог ангажмана састоје се у губицима територија и ратова са порастом личних буџетских средстава носилаца власти.

Петооктобарским превратом нова власт у Србији није направила отклон од претходног политичког система. Наставила се претходно установљена пракса владавине на нешто дисциплинованији и мање ауторитативан начин. Редефинисањем СРЈ у државну заједницу Србија и Црна Гора створени су услови за самосталност обје државе чланице.

Тринаест година након референдума о независности Црна Гора има по званичним статистикама 60% становника који живе на граници сиромаштва. Број од 98 000 запослених прима мање од 250 евра мјесечно што у укупном математичком односу износи 54% укупног броја запослених. Подаци говоре да 68 000 пензионера има примања мања од 250 евра док број незапослених износи 50 000. Око 160 000 пунољетних радно способних људи нема статус јер не студирају, нијесу запослени и на бироу рада немају евиденцију о постојању у регистрима. Број од 376 000 људи у Црној Гори има мјесечна примања од 0 до 250 евра.

На почетку обновљене државне самосталности јавни дуг Црне Горе износио је 700 милиона евра, док на тринаесту годишњицу обнове државности износи 4,6 милијарди евра. Пораст јавног дуга износи 327 %. Бруто друштвени производ порастао је 130% са инфлацијом која износи 40%. Први крак ауто-пута по лондонском Гардијану коштао је око 500 милиона евра. Британци га иронично зову “из нигдје у ништа”.

Стручни подаци за Републику Србију показују резултат да је од 2008-2014. године из земље изнесено око 53 милијарде америчких долара, док је у периоду од 2002 -2013. године изашло 59 милијарди америчких долара. Не посједујемо податак о сличним процесима у Црној Гори. Можда не постоје људи и стручне агенције који се баве тим проблемом или такви проблеми “не постоје”. Реалност је да љекари у Србији имају нижу основицу за љекарску плату него у Црној Гори. У Румунији љекар опште медицине има стартну плату од близу 2 000 евра.

Захваљујући нашим “лидерима” постали смо препознатљиви по гласању за лажну државу Косово, њено “чланство” у УНЕСКО, Интерпол и друге међународне организације. Било је већих Црногораца и Срба па се то није десило.

У Црној Гори понавља се сумрак Ловћена. Закон о слободи вјероисповјести је нови удар на Цркву Христову. Етнофилетизмом и псеудорелигиозним поимањем духа времена нови, уједно стари црногорски бољшевици покушавају да озаконе пљачку црквене имовине са уношењем унутарправославног раздора. Рат против Господа нико није добио. Ни врата пакла како каже мудрост не могу ништа учинити Цркви Христовој, а камоли ефемерне појаве са привидима политичке силе. Митрополија црногорско-приморска је била и остала кичмена мождина Црне Горе.

Црна Гора је матична држава националних Срба који су у њој рођени. Срби и Црногорци су двије нијансе исте боје. Доказ за то су утробе свих православних мајки у Црној Гори које рађају дјецу оба национа. Црква Христова је утроба свих национа. Само у Црној Гори постоји једновјерна и вишенационална Црква по наводима академика Матије Бећковића. Слободни радикали и нови бољшевици имају голим оком видљив политичко-пословни савез. Док он траје трајаће и велика искушења. Витанија из 1945. године са временом чуда у Црној Гори поново ступа на сцену. Истина се не може прекречити. Да је Борислав Пекић жив снимио би колосалан филм на темељима сценарија из авангардног романа по коме је његов имењак награђен првом наградом за режију у Кану. Била би то феноменална спојница Старог и Новог завјета са реализмима данашњице у Србији и Црној Гори.

Срби и Црногорци знају да су тоталитарни режими извор раздора. Нови Јерусалим и његов пут траже жртву и љубав. Умјесто актуелних поглавника двије сестринске државе већина бира путеве Петровића са свим славним личностима наше јединствене историјске прошлости. Сумњивим и страним путевима иду они који одавно не виде да нестајемо са карте историјских народа.

Скакавци настављају да раде свој посао. Мојсеја нема на видику. Излаз је у Христу Спасу. Косово и Метохија су темељ Србије и Црне Горе и темељ свих Срба и Црногораца. Пресвучени радикали не вјерују у митове. Вјерујем(о) да неће повући ороз косовско-метохијске предаје и националне издаје.

Савремена наука неће моћи да утврди колика је штета нанесена нерођеним генерацијама у обје чланице бивше државне заједнице. Задесили су нас мали људи за велико вријеме. До бољих времена трпљењем и молитвом се корача ка дверима Царства небеског. Једноумље је на снази и слободи. Слобода је у кавезу и храбрости малобројних.

Закључак ове хронике био би тај да потписујем(о) све што су казали Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и владика будимљанско-никшићки Јоаникије на Сабору СПЦ и у Храму Христовог Васкрсења у Подгорици на дан Св. Кирила и Методија. То су ријечи непролазне правде којима безумље ништа не може. На тим јеванђељским истинама сломиће своје охоле и гладне чељусти бољшевички скакавци заједно са напредним радикализмом.

Бог није Бог силе него правде. Правда је вјечна а вјечност не зна за године. Ловћен са Призреном је Нови Јерусалим. Док трају времена чуда траје и нада. Нада никад не умире. Господ је близу.

Аутор је доктор специјалиста нефролог и пјесник

Фото: ЕПА

Pin It on Pinterest

Share This