Izaberite stranicu

На данашњи дан, 25. маја 1856. године рођен је француски маршал Франше д’ Епере, командант савезничких снага на Солунском фронту у Првом свјетском рату и почасни војвода српске војске. Луј Франше д’ Епере, је један од највећих војсковођа Првог свјетског рата, француски маршал и почасни српски војвода. Нераскидива веза француског генерала са српском војском, потом и српским народом започела је на фронту и трајала је до краја његовог живота.

Франше д’Епере рођен је у Алжиру гдје му је службовао отац, такође официр, а послије завршетка чувене војне академије у Сен Сиру служио је у француским колонијалним трупама широм свијета. Током Великог рата учествовао је као командант у пограничним биткама августа 1914. године, а Пета армија је под његовом командом преокренула ток рата у чувеној бици на Марни када је одбачена њемачка офанзива. За команданта групе армија Исток постављен је 1916. године, а  јуна 1918. године постаје главнокомандујући генерал на Солунском фронту, гдје је ратовао заједно са српском војском. Он је стратег офанзиве на српском сектору Солунског фронта која је имала за циљ да из рата избаци Бугарску, што се и догодило послије побједе француских и српских дивизија у бици код Добропоља септембра 1918. године. То је одлучило исход рата на Балкану и створило услове да до новембра исте године буде ослобођена цијела Србија. За ратне заслуге Франше д’ Епере  је 1921. године у Француској добио чин маршала, али прије тога исте године краљ Александар му је додијелио и почасни чин војводе српске војске. Умро је 1942. године.

Био је човјек великих интересовања, раскошног духа и без икаквих предрасуда. За разлику од његових претходника који су били сумњичави у погледу српске војске, он је одмах уочио квалитете српског војника. Истовремено, његова ратна стратегија поклопила се са идејом српског војног врха који је желио једну одлучну битку којом би се ријешио рат на Балкану и био је спреман да све снаге ангажује у том правцу. Циљ је био ослобођење Србије послије три године изгнанства. И Франше д’ Епере је желио одлучну битку и то је била новина на Балканском фронту гдје је до тада важила стратегија изнуривања непријатеља кроз низ мањих офанзива. Стратегија генерала Франше д’ Епере и морал српске војске приморали су Бугарску на примирје. Послије тога су и њемачки генерали закључили да се рат не може добити. Солунски фронт је коначно помјерио равнотежу снага у корист савезника. Рат није добијен на Балкану, али је добијена одлучујућа битка која је одлучила исход рата. Генерал Франше д’Епере по свом доласку у Солун схвата да га као француског генерала са српским војником повезује патриотизам. Схватио је да међу свим армијама које се налазе на Солунском фронту постоји једна армија, српска армија и једна категорија бораца, српски војник, који је надахнут патриотизмом спреман на невјеровантан напор како би ослободио отаџбину. Д’Епере је то боље разумио од свих других. Он је стога измијенио план његовог претходника генерала Гијома и одлучио да главни удар офанзиве буде на фронту од свега неколико километара гдје су биле концентрисане двије српске армије потпомогнуте француским јединицама. Генерал Франше д’ Епере је, руководећи се војном логиком, одлучио да главни удар офанзиве буде на овом дијелу фронта јер су положаји у планинском дијелу фронта били слабије брањени од положаја у долинама Вардара и Црне реке. Међутим, други разлог зашто се Франше д’ Епере одлучио за офанзиву на српском дијелу фронта јесте његово увјерење да га са српским војником повезује патриотизам. Он ће стога повјерити главни удар офанзиве српским војницима које сматра за најбоље и који се налазе на најпогоднијем дијелу фронта за напад и који ће га у одлучном моменту и извести. Колико је било то повјерење, грађено кроз одличну сарадњу са војводом Мишићем кога је цијенио као интелигентног и спремног официра, свједочи и чињеница да је под команду српског Генералштаба ставио двије француске дивизије и готово цијелу артиљерију. Нити су Срби изневјерили генерала, нити је он икад њих разочарао. О томе свједоче његове речи: „Ко су ти јунаци који могу да се подиче да су заслужили једно од највећих војничких одликовања у свијету? То су сељаци, скоро сви; тврди на муци, трезвени, скромни, несаломљиви, то су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива… Али, дошао је рат. И, ево, како су се намах, окупљени око свога краља и своје заставе за слободу земље, ти сељаци, без напора, претворили у војнике најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, створене од издржљивости и полета, због којих сам ја горд што сам их водио, раме уз раме са војницима Француске, у побједоносну слободу њихове отаџбине…“

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This