Izaberite stranicu

Пише: Батрић Бабовић

 

Проклетије и Чакор. Планине које плијене висином и дубином, испод којих се надвијају понори и усјеци, корита хладних ријека које показују суровост живота и живот суровости у смислу постојања исклесане и извајане дивље љепоте и природе.

Историјска висина и мук вјековних дубина ове двије горостасне небеске љепотице имају метафизичку и трансценденталну спону са Косовским Завјетом. Необичан почетак једне тешке и крваве приче са драмским енигмама у свом двадесетогодишњем току, који није ништа друго до наставак светотајинске и светолазаревске мисли и молитве страдања и васкрсења на вертикали којом води уски пут – онај који отвара двери Царства Небеског.

Дан је био хладан и кишовит. Мурино у ћутању, сузама и молитви. Лим – сив и зелен, воденим мишицама и набреклим таласима ваљао је све пред собом. Да није траве, цвјетова, набујалог сока у воћкама, помислили би да је касна јесен. Загледаност у небо често завара, нарочито она коју спутавају облаци и онемогућавају да се плаветнило види од сивила. Овај природни мозаик украсио је снијег врховима Чакора и околних брда, који је показао жалост видљивог неба и земље.

Радост невидљивог неба и Царства Небеског показао је народ са двојицом архијереја на Светој Литургији.

Прије двије деценије није било овако. Небо је било плаво, дјеца у игри и безбрижности, Лим зелен и бодар. Хук злочиначке НАТО армаде, која је наставак нацифашизма у Европи, отргао је сноп најљепшег цвијета. Да су данас живи на земљи, Мирослав Кнежевић имао би 34, Оливера Максимовић 33, а Јулија Брудар 31 годину. Манојло Коматина би уживао у дубокој старости са Милком Кочановић, док би Вукић Вулетић вршио припреме за мировину.

Од тог 30. априла 1999. све је другачије. Рат за „хуманитарна права и спречавање егзодуса“ уморио је муринско сјеме и поново окрвавио давно окрвављени Лим. Пробуђен је дух Велике и отворене несраслине живих рана које су болне од времена нацифашизма, од Другог свјетског рата и његових данашњих злочиначких наследника. Потврда таквог догађаја јесте смрт двогодишњег Мирослава Кнежевића у плавском казамату током Другог свјетског рата.

 

Ако Србија има крагујевачки октобар, Црна Гора има мурински април. Србија и Црна Гора имају битку за Кошаре и Паштрик са албанском Голготом и проклетијским зимама из времена Великог Рата. Заједнички су нам 6. април 1941. и 16. април 1944. године. Два Васкрса и два бомбардовања престоног Београда и других градова Србије и Црне Горе.

Прво бомбардовање су вршили нацифашисти Адолфа Хитлера, а друго бомбардери „енглеских савезника“. Цинични Албион је на једној бомби бачену на Београд написао поруку: „Срећан Ускрс“!

На Кошарама 1999. године Србија и Црна Гора имају Велики Петак и Васкрс. На пунољетство муринског злочина Црна Гора улази под јарам оних који су нас убијали противно већинској вољи народа. Двадесет година након муринске Голготе имамо Васкрс и Васкршњи Уторак – Дан Свадбе и Вјечног Живота. Дан кад нам је потврђен вјечни живот никад умрлих, украсио је митрополит Амфилохије ријечју да се страдали ставе на фреску ради непролазности. Као да ми је мудри Митрополит прочитао мисао придошлу десетак минута раније током Литургије.

 

Док сабирам ове редове никако ми не излазе слике неба и земље тог 30. априла 1999. године. Памтим га са београдских улица, Бранковог моста, кроз звукове сирена и мук беранског тавичаја.

Данас сам доживио Васкрсење тих година и супротну временску реплику истог датума. Трен за вјечност, а вијек за страдање и пролазност.

Мурино је вертикала Црне Горе и симетрала косовско- метохијске метафизике.

Велика је кључ Црне Горе за браву Косовског Завјета.

Звона са цркве свете Петке пјевала су брдима и окупљеним људима:

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ РАДОСТИ МОЈА!

ДОГОДИНЕ У ПРИЗРЕНУ!

Аутор је доктор специјалиста нефролог и пјесник

Pin It on Pinterest

Share This