Izaberite stranicu

Пише: Батрић Бабовић

Руски писац и дисидент Александар Солжењицин је у говору који је одржао 1978. године дипломцима Харвардског Универзитета истакао важност храбрости за човјека да би био биће вертикале и подвига. Тада је у својој далековидости саопштио да су брзоплетост и површност пошаст 20.вијека, да су медији циљно језгро корпоративног капитала са ограниченим радијусом да дефинишу јасан циљ и истину крупних свјетских кретања, (пре)расподјелу геополитичке моћи и утицаја и тада нагласио несрећу закономјерности друштва “ уређеног “ Запада и ригидног комунистичког система Истока и СССР у односу на духовност народа САД, држава Европе и изворну духовност царске Русије. Дисидент, истовремено пророк, источник и проводник писане ријечи заробљене истине раљама Хладног Рата дипломцима престижне америчке високошколске установе је на јасан начин приказао душу руског човјека и упутио питомце и дипломце класе из 1978. на отопљавање политичких и војних ледника између Истока и Запада.

Јавна је тајна да бројни дипломци Харварда постају предсједници САД, лидери либерално- глобалне политике и трансатланске мисли, носиоци политике холивудске филмске продукције и мејнстрим медија, идеолози “ меке“ и “ тврде “ моћи у првој држави свијета.

Очевидно је да Солжењицинов говор нијесу прочитали планери битке на Кошарама и акција Стрела 1 и Стрела 2 које су представљале преломну тачку у НАТО агресији на СРЈ 1999. године.

Трудећи се да не улазим у поље војне науке и ратничке доктрине направићу покушај да бестрасно сагледам аспекте битке која је онемогућила копнену инвазију ОВК и НАТО на Косово и Метохију. Војна операција на рејон карауле Кошаре почела је у петак 9.04.1999. године и трајала је до 14. јуна исте године. Кодне акције испланиране у Пентагону и НАТО под именима Стрела 1 и Стрела 2 трајале су у периоду 26.05.1999. до 14.06. исте године. Рејон Метохије је по дужини и ширини од 50- 80 км био нападан са више хиљада непријатељских војника, док је Приштински Корпус ВЈ са добровољцима, специјалцима 63. падобранске и 72. специјалне јединице и припадницима Треће Армије и специјализованих бригада Војске Југославије нанио огромне губитке терористима ОВК и НАТО агресору.

На Кошарама је погинуло 187 а рањено 265 војника регуларне југословенске војске.

Њихова имена уписана су златним словима у историју одбране отаџбине, а не мали број њих био је из Црне Горе. У историју ратовања ушли су генерали Лазаревић, Павковић и Делић, пуковник Ђурковиц који је казао да је у паклу Кошара био по Божијем Промислу и војничком послушању. Поред Цера и албанске Голготе на путу ка Крфу ова битка је била рат за достојанство отаџбине, гласник војничке части регуларне југословенске војске и нова Голгота светих планина Пастрика, Коритника и Проклетија. У вријеме те битке члан Врховног Савјета Одбране био је тадашњи ( мислим и данашњи ) предсједник Црне Горе.

О Кошарама се ћутало и тихо шапутало 20 година. Зашто је то морало бити тако? Како и колико је НАТО ушао у дубине државних институција Србије? Зашто о својим погинулима за отаџбину на Кошарама и Косову и Метохији ћуте готово сви у Црној Гори? Већина медија у Србији ових дана пише о успјеху Војске Србије на Кошарама и Косову и Метохији. Ту војску која је носила име Војске Југославије чинили су часни војници свих нација и вјера из Црне Горе. Једностраном одлуком први човјек црногорске власти 2008. године признао је лажну државу Косово и издао талас косовског завјета и самога себе јер народ Црне Горе није издао дух предака и уградио у себе дух самопорицања. Обавеза је да се јавно објасни од стране надлежних у Србији и Црној Гори зашто издајемо своје хероје, шаљемо их у пријевремене пензије, остављамо без кровова над главом, здравственог, пензијског и сваког другог правно регулисаног осигурања? Црна Гора је “ вољом “ владајуће олигархије ( без референдума и народне воље ) исто као у случају лажне државе Косово постала чланица НАТО пакта. Србија је на добром путу од 2000 године до данашњег дана да њени главари учине нешто слично својој црногорској браћи на власти кад су у питању одрицање од Косова и Метохије и уласка у НАТО савез. Нека документарни филм о бици на Кошарама буде брана том науму и дај Боже да се преварим(о) у сумњама и страховима везаних за поменуте појмове. Вјерујем да ће СПЦ хероје са Кошара уврстити у црквени календар а епископ Теодосије подићи обележје и одредити дан за помен страдалим браниоцима отаџбине. Кошаре су нововремено Косово Поље и нова страница земаљског рата за Царство Небеско.

Кошаре су битка која траје и не престаје а кад ће престати Бог једини зна!!!

Аутор је доктор специјалиста нефролог и пјесник

Фото:  Pixabay

Pin It on Pinterest

Share This