Izaberite stranicu

Пише: Немања Поповић

У почетку бјеше ријеч, каже древна мудрост. Та ријеч преносила се вјековима, баш као и прича о једној планини, која је света овом малом народу, и старој цркви која се на њеном врху налазила. Ријеч и приповиједање побиједило је вријеме и границе које су освајачи ових простора крвљу и ватром стварали. Свака од тих прича је почињала са оном познатом реченицом „како народ приповиједа и памти…“

У данашње вријеме, које називамо модерним, древна мудрост и приче из давнина се сматрају превазиђеним, а медијски простор је попуњен безначајним и празним личностима, које као да имају циљ да попуне саму празнину модерног човјека последњих времена.

Прије поласка, читам дневне вијести на порталима о разним темама, свакодневним проблемима пјевачица, и оних које то сматрају да јесу, њиховим браковима и ванбрачним активностима, па ми некако одлазак у планину представља неки вид духовне обнове, и да употријебим страни термин модерног времена „ресет“.

Пролазимо кроз уснула црмничка села, која приповиједају причу села уопште. Кућишта и понеке нове куће као слике два времена, двије приче заправо. Како је записао познати пјесник „градови прождиру градине и њиве“. Кроз мисли ми пролазе слике једног романа који се бавио темом давног устанка у Зети, а ликови из романа као да су однекуд са измаглицом израњали из далеких планина. У даљини језерске воде назирале су се слике манастира који су донедавно били обрасли у коров, као симболична слика последица једног времена и  система. Али и нас као народа који је спреман да се одрекне сопствене традиције и заоставштине…

Уским асфалтним путем приближавали смо се Румији, том древном светилишту.  Одувијек сам се питао колико је ходочасника, вјековима уназад, пролазило истим путем којим ћемо проћи, идући ка врху планине Румије. Легенда, али и документи казују да се на врху Румије некада налазила црква. Цијела ова област препуна је предања и легенди. Легенда о љубави кнеза Владимира и Косаре. У близини Румије је и Врсута која је у предању народа позната као света планина. На Суторману је, на локалитету Асприце, сачувана легенда о неприступачној вилиној пећини. Предање каже да су виле када су пред људима и свему што они са собом носе, напуштале ове крајеве, остављале новац, а да би оног који би неки од новчића пронашао, пратила срећа…

Помислио сам на те приче док смо ходали стазом ка врху Румије. Питао сам се гдје се налази граница маште и реалног у свим тим причама, схватајући да се она негдје током свих силних вјекова изгубила, али и да заправо и није толико битна. Постоје људи који гордо гледају на те приче из давнина, мислећи да су превазиђене и да припадају неким другачијим временима. Полако схватам да те приче, са свом својом чистотом и мудрошћу, брушене вјековима, никада нису биле потребније данашњем човјеку, баш као да су у правом тренутку, позване или не, дошле однекуд из дубине времена.

Ово путовање почињемо од кестенове шуме. Густе шуме крупних стабала кестена која као да је изникла из неке од бајки или Толкинових прича. Пролазимо добро маркираном стазом, поред некадашњих зидова и међа, и посматрамо апокалиптичну слику шуме која је претходних година горела.

Излазимо из шуме на превој са којег се простирао поглед ка Скадарском језеру, у чијој се бистрој води мијешала слика облака и далеких планина. Понекад вјетар набора таласима бистру воду, и слика се накратко изгуби. У даљини снијегом прекривене стијене и врхови Проклетија који су израњали из далеке измаглице. Слика коју сам гледао доста пута, али која ме увијек и поново изненади.

У плаветнилу језерске воде појављивала су се острва на којима су наши древни манастири, чувари традиције и свједоци вјекова. Са друге стране, море које се у даљини спајало са небом. Стари Словени су вјеровали да се на крају мора налази Гај или Рај, како су га замишљали. Ако постоји рајска слика доступна човјеку, можда је то баш ова.

Са превоја још мало до врха. Полако стижемо до врха Румије. Ту, на врху, гдје се вјековима народ молио, данас је црква. Као да је срасла са планином, као да је одувијек била ту. Сјетио сам се слике када сам први пут посјетио врх Румије, угледавши црвени лимени кров у планини која је била окована снијегом и ледом.

На врху одмор, фотографисање, групно и појединачно, јер не тако старо правило каже да оно што се не објави на друштвеним мрежама као да се није десило. Повратак ка Вирпазару. Ноћ се преливала обронцима Румије, док је сунце уз црвенило неба нестајало негдје на хоризонту. Сјенке из давних прича древне прошлости нестајале су негдје у планини у своје тајанствене походе. Румија је нестајала за нама у ноћи, онако тајанствена…

Аутор је магистар правних наука

Pin It on Pinterest

Share This