На данашњи дан, 2. априла 1917. године пред Војним судом за официре српске војске у Солуну је почео судски процес против групе официра на челу са пуковником Драгутином Димитријевићем – Аписом, оптужених за припремање преврата и покушај атентата на регента Александра. Над Аписом и двојицом његових следбеника извршена је смртна казна стријељањем. Остали су осуђени на затворске казне. Врховни суд Србије рехабилитовао је Аписа и његове следбенике у обновљеном процесу 1953. године.
Тајна организација српских официра “Уједињење или смрт”, позната и као “Црна рука”, основана је 1911. године са циљем ослобађања и уједињења свих српских земаља. Својеврсни устав организације предвиђао је да се та борба има повести револуционарним путем, те да су сва средства у њој дозвољена. Језгро “Црне руке” чинили су припадници оне групе завјереника из 1903. године из које су регрутовани непосредни извршиоци погубљења краља Александра и краљице Драге. Свакако, најупечатљивија личност међу њима и суштински лидер организације био је пуковник Драгутин Димитријевић Апис. Човјек свог доба, национални идеалиста, војник од главе до пете, Апис је имао безмало легендарну биографију. Поред учешћа у Мајском преврату и много чега другог, приписује му се и организација два атентата: оног у Сарајеву, извршеног на Видовдан 1914. године и једног мање познатог и неуспјелог атентата на српског регента Александра Карађорђевића септембра 1916. код места Острова, у позадини Солунског фронта. Сарајевски атентат, у коме је убијен аустроугарски престолонаследник Франц Фердинанд послужиће као повод за почетак Првог свјетског рата. Пуцњи на аутомобил регента Александра, испаљени двије године касније, означили су почетак коначног обрачуна два српска политичка концепта, између којих се годинама водила жестока борба иза кулиса. Исход те борбе био је, можда, одлучујући за даљи ток српске историје.
Познато је да су Апис и његова група ухапшени крајем 1916. године у Солуну. Против њих је спроведена судска истрага у циљу расвјетљавања атентата код Острова. Том приликом је на регентов аутомобил испаљено више пушчаних плотуна. Речена судска истрага, позната као Солунски процес завршена је проглашењем кривице оптужених за дјела припремања државног удара, у мају 1914. године и за атентат на регента Александра. Од деветорице оптуженика осуђених на смрт та, првобитно изречена казна, извршена је над тројицом. Међу њима је био и пуковник Апис. Тридесет и шест година касније, у прољеће 1953. године, кад су и Апис и “Црна рука” били већ одавно заборављени, одлуком Александра Ранковића, савезног министра безбједности и другог човека тадашње ФНРЈ, долази до обнове Солунског процеса, током које ће оптужени из 1917. године бити рехабилитовани, а несумњиво извршени атентат код Острова представљен као конструкција и повод за политички обрачун. За вјеровати је да је главни иницијатор обнове процеса био Моша Пијаде, својевремено близак круговима око Аписа. Пијаде је био стални сарадник у дневном листу “Пијемонт”, гласилу “црнорукаца”. Као академик, био је и ментор на одбрани докторске дисертације Аписовог сестрића Милана Живановића, одржаној убрзо по окончању обновљеног процеса и пропраћеној до тада невиђеном медијском помпом. Обнова Солунског процеса није, међутим, могла бити мотивисана искључиво Пијадином наклоношћу према Апису и његовим следбеницима. Морао је постојати и политички мотив. Комунистичке власти су, рехабилитацијом црнорукаца жељеле да додатно компромитују Карађорђевиће и Пашићеве радикале. С том намјером, а у складу са идеолошким потребама Апис и другови су на обнови процеса представљени као часни војници и борци за Југославију, који су пали као жртве монархизма и деспотске природе старих властодржаца. Таква интерпретација коријена сукоба Александра и Аписа била је једино уклопива у идеолошки контекст друге Југославије и у потребу њеног естаблишмента, који је настојао да све противнике предратних власти представи као неосвијешћене претече социјалистичке револуције.
Приредио: Миомир Ђуришић
