Izaberite stranicu

На данашњи дан, 20. марта 1913. године код Скадра је погинуо пилот Михајло Петровић, један од првих пилота на свијету који је погинуо у борбеним дејствима.

Михајло Петровић је био српски пилот са пилотском дозволом број 1. Први српски пилот који је изгубио живот на борбеном задатку. Припадао је првој групи од шест српских пилота школованих у Француској 1912. године.

Када је српска војска 1912. године позвала добровољце да се пријаве за обуку за пилоте, међу њима је био наредник Михајло Петровић. Послије успјешно положених испита као и медицинских прегледа послат је у једној од првих група у Француску на обуку за пилота.

У Француској је крајем маја пошао у Фарманову пилотску школу у Етампу. Послије двадесет дана обуке као први у групи извршио је свој први самостални лет. Послије успјешног завршетка обуке успјешно полаже завршне испите (мјесец дана прије осталих из групе) и тако постаје први српски пилот авиона са дипломом. Имао је међународну пилотску лиценцу ФАИ број 979 а српску број 1.

Први балкански рат је започео  1912. године а по повратку у земљу наредник пилот Михајло Петровић је распоређен на први војни аеродром у Нишу, на Трупалском пољу. 12 авиона, мјешавина Блериоових моноплана и двокрилаца Хенри Фармана Ф-20 су састављени до краја децембра. Јануар 1913. године је искоришћен за тренажне летове. Након краћег навикавања на свој авион Фарман ХФ-20, који је имао другачије летне караткеристике од авиона истог типа на којем је прошао обуку, наредник Михајло Петровић распоређен је у састав новооснованог Приморског аеропланског одреда чији је први борбени задатак био да пружа ваздушну подршку трупама које су опсиједале Скадар.

Кобног јутра, 20. марта 1913. године, Петровић креће на борбени задатак, као помоћ српске војске црногорској, у извиђање положаја „заклетих непријатеља Турака који су тад држали Скадар“. Дувао је јак вјетар, наспрам којег су први војни авиони били врло немоћни, нестабилни… Речено му је да се због вјетра не пење изнад 800 метара надморске висине. Али, кад се вјетар накратко стишао, Михајло Петровић попео се на 1.200 метара, извиђао турске позиције, бодрио црногорске војнике. Кад се окренуо да би се вратио на узлетиште код села Барбалуше, оркански удар преврће авион као играчку, ремен којим је био везан пуца и он, наочиглед и на жал свих црногорских војника који су гледали тај призор, испада из авиона и гине… Ни пилотски падобран се у то вријеме још није користио, а камоли катапулт за спас пилота.

Храброг авијатичара Шумадинца саборци Црногорци сахранили су уз цркву у том селу. Пред Први свјетски рат ексхумиран је, а посмртни остаци су му затим сахрањени на Цетињу уз највише војне почасти, да би након нове ексхумације 1931. године почивали у породичној гробници у Београду.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This