Да ли су Црногорци постили?

Пише: Протојереј Јован Пламенац

 

„Посље рата Црногорско-турског године 1853. негђе у априлу мјесецу у Велики пост те године било је Васкрсење Христово 19. априла и бјеше тај дан петак, пазарни дан на Вир. Тај дан рано стиже глас на Вир да ће доћ Књаз Данило од Ријеке возом (очито грешка; вјероватно бродом, или водом – Ј.П.) на Вир. Пођоше му у сусрет на Блато с чуном…“, записао је у својим „Мемоарима“ сердар Раде Туров Пламенац, који је када се овај догађај збио имао 10 година.

„Окупише се около Књаза сви војници уз пратњу. Мене није могло допаст да се и ја придружим томе скупу. Он је био приступан само јунацима. Около подне чух да је Књаз у кући Николе Божова Подгоричанина коеме мајка држаше кафану и јело ко наручи. На тај глас и ја пођем у ону кафану, кад онамо у једној малој тамној собици сједи Књаз Данило за једном трпезом облом и ниском и са њим само Архимандрит црногорски Никанор Јовановић и ручаху варене рибе. То је било први пут у Црној Гори да се види ђе се Црногорац омрсијо са рибом.“

Раде Туров пише и која је храна припремана за ручак након сахрана у вријеме поста:

„Обично смок за покајање употребљава се у Велики и Госпођински пост варена фаџола, у Божићни и Петровски пост риба печена укљева а остале године сира.“

О крсној слави своје породице он пише:

„Наше крсно име је ‘Зачатије св. Јована Крститеља 23. септембра (по јулијанском календару – Ј.П.)“. Наши стари причаху: кад су дошли у Бољовиће да им је било крсно име 24. јуна рођендан Св. Јована, но зашто постои у пост Петровски зато да су узели да славе ‘Зачатие’.“

Дакле, Раде Туров каже да је књаз Данило на Виру 1853. године био први Цргорац који је виђен да је у вријеме васкршњег поста ручао рибу. Он чак наглашава: да се ОМРСИО РИБОМ.

Мој отац Митар причао ми је да је породица његовог ђеда Јована (чије име носим) у „веље пости“ користила двије боце уља, два литра. А били смо бројна породица. Ђед Јован, јединац у оца и мајке, којег су његови стари родитељи Никола и Мара, када више нико није вјеровао да ће моћи добити дијете, у Бога измолили, и баба Јована, изродили су осамнаесторо дјеце, од којих је десеторо одрасло, оженило се и удало. Нијесу те двије боца уља имали због немаштине, ђед Јован је био имућан човјек, него зато што су постили и то онако како је уставом Цркве прописано.

Васкршњи и великогоспојински пост су строжији: у васкршњем рибу је допуштено јести само на Благовијести и Цвијети, а у великогоспојинском само на Преображење. У остале дане јела су припремана или на уљу, или само на води, без уља. Зато Раде Туров каже да се књаз Данило у великом посту омрсио рибом.

У ова два поста, након сахране, јели су пасуљ, а рибу само у божићном и петровском посту, који су блажи.

Моји Пламенци крсну славу су пренијели са Ивањдана на Зачеће светог Јована Крститеља. Задржали су истог светитеља за свог небеског заштитника, а само су промијенили његов празник. И то су урадили због поста, поштујући пост.

Очито, стари Црногорци знали су за пост и постили су правилно. А у то вријеме није било маркета и свакојаких посних ђаконија у њима.

Данашњи Црногорци, у огромној већини, не хају за пост: не посте ни у четири велика поста, ни у сриједу и петак, када је то предвиђено. Једино, понеко од њих, пости некако на Бадњи дан и на Велики петак. А и тада једу рибу, иако не би требало. Никољдан, који је увијек у посту, и друге славе када падну у дане када се пости увелико славе мрсном храном, месом. Евентуално припреме мало рибе ако им дође у госте неко ко пости.

Много пута сам чуо да неће да посте јер је неко видио попа како у кафани на Велики петак једе месо. Или, крсна слава им је, у зиму, пала на дан у који је предвиђен пост, па су младићи из њиховог села пошли на Приморје да купе рибе. Када су се враћали, посмрзавали су се. Онда им је свети Петар Цетињски благословио да за славу припремају месо.

Просто је невјероватно како овакве глупости комунистичке пропаганде људи примају здраво за готово, као да немају главу, или барем као да немају ништа у њој. Али, то је тако јер данашњим Црногорцима памћење сеже до ’45. године. Све што није онако како је од кад су комунисти отели власт на овим просторима, њима никад није ни било.

Стари Црногорци су поштовали пост зато што су знали за Бога. Сва њихова борба за слободу, кроз историју, била је „за Крст Часни“. И очували су се толико вјекова од разних освајача, очували су своју вјеру и преко ње своје име, свој дух и културу.

Данашњи Црногорци не хају за Бога. И слободу коју су им даривали њихови преци утроњали су. Поробљени су а да и не виде да су. Поробљени су паганским, противбожним духом.

Стари Црногорци чврсто су се држали за Христа. Данашњи се држе за пјену шарених лажи.

Извор: ИН4С