Izaberite stranicu

Данас су у зетском селу Бијело Поље сахрањени земни остаци Ратка Кумбуровића, последњег од четворо утопљеника у таласима Скадарског језера 3. фебруара, када се преврнуо чамац са вјерницима приликом њиховог повратка с Литургије у манастиру Врањина.

Опијело су служили свештеници Никола Пејовић, Предраг Шћепановић, Младен Балаћ, Блажо Петровић и јеромонах Никон (Кокотовић), игуман манастира Доњи Брчели.

Након опијела протојереј Никола Пејовић је у кратком обраћању указао на то колико се људи, након трагедије која је однијела животе наших суграђана, саблазнило о Христа. Све то, како је казао, подсјетило га је на Христове ученике који су три године били са Њим док је проповиједао и чинио многа чуда, а који су се сви, осим Његове Мајке и љубљеног ученика, разбјежали када је био ухваћен и разапет, и саблазнили о Њега и Његову смрт.

„Колико се само људи саблазнило у ових мјесец дана о Христа, колико се њих запитало како је Бог могао да допусти ово страдање? Који је то Бог у кога су вјеровали Ратко, Нина, Јана и Дарко а који је то Бог у кога ми вјерујемо? Тај њихов Бог је страдао са 33 године и Он није самољубив, него је нама, хришћанима, показао једини истински пут – пут страдања“, казао је отац Никола. Додао је да ако наш живот и смрт поистовјетимо са Христовом смрћу, онда се он не завршава само страдањем већ и Његовим васкрсењем и побједом: „Он је обећао да свако ко ходи Његовим стопама, који се Њиме причешћује и храни, који вјерује у таквога Бога саблажњенога од људи, распетога и васкрслога, тај неће видјети смрти никада него ће жив бити.“

Протојереј Никола је казао да је живљење на земљи кратко и да није наше да одређујемо када ћемо доћи на овај свијет и када ћемо отићи, али јесте наше како ћемо живот између рођења и смрти да испунимо. Истакао је да је наше призвање да живот испуњавамо љубављу према ближњима, са осјећањем Божијег присуства и сазнања да то што јесмо није наша заслуга, већ израз Божанског давања – љубави.

Отац Никола је нагласио да су Ратко, Јана, Нина и Дарко били истински Божји људи који су кратко на земљи поживјели, али да је њихов живот био садржајан и да нема тог дугачког живота који би испунио оно што су они испунили.

„Данас када је породица у кризи, када муж не поштује жену, дјеца родитеље … када мајке убијају дјецу, ево породице кроз коју нам Господ показује како треба да се живи! Мајка не пушта из наручја своје дијете по цијену живота, отац скаче за њима, а брат Дарко показује да нема веће љубави него да неко живот положи за ближњега свога.

Да ли послије свега овога можемо да кажемо да је наш Бог неправедан?! Наш Бог није Бог мртвих него живих и зато је Христов гроб извор васкрсења Његовога и нашега. Зато ми ходимо и хрлимо у сусрет новој прослави васкрсења. У тој свјетлости васкрсења, обасјани том Христовом вјером а жртвом Ратковом, Јанином, Нинином и Дарковом, да се и ми уподобимо тог начина живота – истинског христољубља, богољубља, братољубља и човјекољубља“, казао је протојереј Никола Пејовић.

О животу свог брата говорио је Божо Кумбуровић, који је казао да за Ратком жали сав народ што је потврда његове људскости и поручио да ће га до гроба носити у срцу: „Мом брату са његовом фамилијом и његовим пријатељем, храбрим и дичним Кучем великог срца, који је положио живот у покушају да их спаси и који ће заувјек остати у мом сјећању, нека је лака црна земља.“

У име породице он се захвалио свима, а посебно онима који су помогли у потрази за Ратковим тијелом: Бобану Петровићу и Ратку Бушковићу Биџи из Врањине.

Опраштајући се од свог парохијана јереј Блажо Петровић, парох зетски, казао је да са Ратком може да се поноси породица, Зета и цио наш народ. Са присутнима је подијелио сјећање на Ратка, Јану и Нину који су не размишљајући о себи, током прошлогодишњих поплава у Зети, свакодневно прелазели воду, обилазили, бринули и снадбјевали монахиње манастира Светог Јована Владимира у Курилу.

Отац Блажо је позвао све да се угледају на нашега брата Ратка који се сјединио са својом женом и својом кћери у смрти, који се сјединио са Дарком и да се у име Христа васкрслога не дијелимо већ да се уједињујемо као што су се и они сјединили у Васкрсењу и животу вјечноме са Христом.

Претходно је у манастиру Светог Јована Владимира у Курилу служена Света заупокојена литугија којом је началствовао игуман манастира Доњи Брчели јеромонах Никон (Кокотовић), уз саслужење свештеника Николе Пејовића, Златка Васића и Блажа Петровића.

Отац Никон је у литургијској проповиједи казао да је наша вјера вјера у васкрсење, у живог васкрслог Христа и у живот вјечни.

„Молећи се за наше упокојене, ми не смијемо заборавити да тај тренутак чека и све нас. Зато треба непрестано да стражимо, да се спремамо и бдимо сами над собом, над својом душом, јер не знамо када ће доћи тај час, тај тренутак смрти“, казао је отац Никон.

Казао је да смо у Светој литургији у заједници са нашим драгим покојницима.

„У заједници смо тако и са нашим Ратком, Јаном, Нином и Дарком. Зашто је Бог баш изабрао њих и зашто их је изабрао тако рано? Одговор је лак и једноставан: они су, просто, били спремни, били су најспремнији и најчистији. А Господ тако често узима људе младе да се зло не би дотакло њихових срца“, казо је игуман доњебрчеоски.

Подсјетио је да су се страдалници неколико сати прије своје кончине причестили на Светој литургији у манастиру Врањина.

„Причестили су се самим живим Богом, тијелом и крвљу Господњом. По томе су, свакако, били спремни, а знамо да су и претходно, ранијих година живјели правим хришћанским животом. Њихов живот није био нимало лак. Био је саткан од патње, бола, сиромаштва, а са друге стране, био је прожет једним великим трпљењем, великом радошћу и љубављу, добротом, поштењем и честитошћу. И свакако храброшћу“, рекао је отац Никон.

Рекао је да су се сви они жртвовали једни за друге до последњег момента.

„Брат Дарко је, покушавајући да спаси своје пријатеље – породицу Кумбуровић жртвовао самог себе и тиме испунио Божанску заповијест о највећој љубави која је полагање свог живота за ближњег“, нагласио је он.

Отац Никон је подсјетио да су Кумбуровићи прије годину дана помагали поплављеном Манастиру Светог Јована Владимира и да постоји сачувана фотографија на којој Ратко и Јана с Нином на леђима газе воду до кољена и иду да помогну манастирском сестринству.

„То је била нека праслика, односно нека симболика њиховог страдања. На задушнице смо служили Литугију у манастиру Врањина и чули да је мала Нина тога дана напунила дванаест година. Сва је била радосна, весела, да смо се често питали, када нас онако чврсто загрли, одакле јој толика снага. А та снага није била од овога свијета. Господ је изабрао најљепши цвијет да би своју башту украсио“, казао је отац Никон.

Он је казао да бол, туга и празнина за њима морају да постоје.

„Али знамо и чврсто вјерујемо да ћемо после овоземаљског живота бити заједно са њима“, закључио је јеромонах Никон (Кокотовић).

Подсјећамо, несрећа на Скадарском језеру догодила се 3. фебруара када се преврнуо чамац који је превозио вернике и таласи на дно језера повукли чланове породице Кумбуровић, а Дарко Вујошевић, који се претходно био домогао обале, страдао је покушавајући да их спаси.

Рониоци су одмах пронашли тијела страдалих Нине и Јане Кумбуровић, док су за Дарком трагали двадесет дана.

Тијело Ратка Кумбуровића пронађено је последње, код острва Грможур, након мјесец дана потраге.

Рајо Војиновић/Весна Девић

Галерија 1:

Галерија 2:

Pin It on Pinterest

Share This