Izaberite stranicu

На далеком Уралу у граду Орску, 12. фебруара 2019, отворена је изложба Живи: новомученици концлогора Јасеновац у свјетлу васкрсења посвећена страдалима у хрватском логору смрти Јасеновац, у којем је у вријеме Другог свјетског рата било мучено и звјерски убијено скоро милион Срба, Рома и Јевреја. На изложби су биле представљене слике мoнахиње Марије (Антић) из манастира Светог Јована.

Изложбу је, уз благослов Епископа пакрачко-славонског Јована и орског и гајског Иринеја, организовао орски свештеник отац Максим Бражњиков, на чију иницијативу се кренуло и са изградњом припрате Светим мученицима јасеновачким на Уралу. Отац Максим Бражњиков је у своју парохију увео и српски обичај – славу, тако да се на дан Светих новомученика јасеновачких на Уралу окреће и освештава колач. О томе је за Светигору отац Максим говорио прије годину дана, а повод разговора који је пред вама је поменута изложба.

  • Оче, како сте дошли на идеју да организујете изложбу у Орску, каква је била реакција публике?

Све је почело од тога када сам прошле године с једном групом био у редовној посјети Јасеновцу. Управо смо пошли на празник Новомученика јасеновачких 13. септембра и специјално за ту прилику у нашем Казањском храму града Орска живописали икону свештеномученика Илариона Тројицког, коју смо предали на дар манастиру Светог Јована. Када смо већ били у Славонији предложили су нам да отпутујемо и за Бањалуку, да погледамо светиње града и остало. Тада је у Банском двору била изложба слика монахиње Марије (Антић) посвећена Јасеновачким новомученицима. Изложба је оставила велики утисак на нас, била је одлично организована и одмах ми је синула идеја да те слике довеземо у Орск, али пошто је умјетничка дјела прилично тешко преносити преко границе, онда смо с владиком Јованом пакрачко-славонским и сестрама манастира Светог Јована разговарали о томе да нам помогну. Они су нам обећали послати репродукције тих радова.

И чим сам стигао кући, кренуо сам с припремама за изложбу. Добили смо репродукције. Прибавили смо и архивске фотографије логора, а имали смо и фотографије на којима је описан савремени живот, које смо снимили кад смо били први пут тамо 2017. И тако смо 12. фебруара, дакле недавно, отворили изложбу Јасеновачким новомученицима, која је бројала 76 експоната.

На отварању је било око тридесет људи, и сви су били под великим утиском ту је била градска администрација, сарадници администрације, епархијски  свештеници, парохијани. Људи су, да кажем, били потресени тиме што су видјели пошто се о том логору код нас практично ништа не зна.

На почетку сам им рекао да људи у Русији знају све о логорима, као што су Аушвиц, Освјенћим, Треблинка, Дахау, тамо гдје су страдали и Руси, а о Јасеновцу не знају ништа и да бисмо предуприједили разна националистичка расположења која могу никнути у Русији, хтјели смо да представимо ту изложбу… и да би људи више знали о мученицима цркве, о страдању православног народа, о страдању словенског народа, о томе какве су ужасне последице национализма који избија међу људима.

  • Казали сте важну ствар, да су тамо мимо вјерника били и остали грађани…

Хтјели смо да изложбу представимо на вишем нивоу. Било је присутно руководство града. Прошле седмице град је био у карантину, због вируса грипа школе су биле затворене и ево сад на изложбу почињу долазити ученици старијих разреда средњих школа и до затварања изложбе код нас ће долазити екскурзије.

  • Пред којом се фотографијом или сликом публика најдуже задржавала?

Више слика им је привукло пажњу, нарочита она на којој Свети Георгије копљем убија аждају која је насликана у облику слова „у“ – усташког знака, у облику воза смрти. Многима се допала и слика на којој су новомученици са ореолима насликани у језеру које се налази на територији логора. То језеро сам видио, показали смо га и на фотографијама како оно сада изгледа. И велики утисак су оставиле архивске фотографије. Изабрали смо оне које су имале висок квалитет на интернету, међу њима оне на којима се види како усташе убијају дјецу у дјечјем логору Млака. Такође сам им говорио о подвигу Дијане Будисављевић у спасавању дјеце.

  • Сам назив изложбе говори много – Живи новомученици, у њему се осјећа и радост и мука, и смрт и васкрсење…

Треба да кажем да смо првобитно имали идеју да ову изложбу организујемо заједно с једним московским музејем при Храму Светог Сергија Радоњешког у Крапивниках, с Музејем „Совјетски Савез: вјера и људи“, који је посвећен животу хришћана совјетског периода. Тамо су експониране фотографије,  личне ствари свештеника, плоче које су издаване педесетих година, записи црквених хорова… И тај музеј је показао велико интересовање за Новомученике јасеновачке.  И ријеч „живи“ била је наша заједничка одлука да се изложба тако назове. Сам музеј је организовао изложбе о животу совјетских хришћана под таквим називом „живи“. Нажалост, отац Александар Абрамов, који је настојатељ парохије и директор музеја, није могао да дође и оставили смо назив те њихове опште концепције и чини ми се да заиста одражава васкршње расположење. На самим фотографијама изображена је мука, несрећа, али при томе на њима је увијек невидљиво присутан Христос. Међу њима и Христос васкрсава.

  • На изложби, поред Вашег надлежног епископа и људи из градских власти, говорили сте и Ви. О чему?

Испричао сам о историји логора. Моје излагање је пратила презентација фотографија. Говорио сам о србофобији, хрватском национализму, о томе како је логор стваран, о осталим тада активним лицима, као што су били Вјекослав Лубурић, Анте Павелић, францискански монах Филиповић и остали… да се људи не би заваравали, јер знам да савремена хрватска историографија покушава да оправда неке од команданта логора да они нису извршавали убиства, а ми смо хтјели да покажемо да јесу.

Кад сам говорио о сликама монахиње Марије, управо сам хтио да ставим акценат на васкрсењу јер се на неким изображава васкрсли Христос, на некима је, како је то и сам владика Јован говорио, Велика субота, тј. вријеме пред васкрсење, када читав свијет очекује Господа да дође и да зло на земљи престане. Господ је и насликан тако као да се онима који га чекају то чини као други долазак. И хтјели смо да то нагласимо. Али људе је веома интересовао савремени живот у Славонији и Јасеновцу. Показали смо им фотографије на којима се виде срушене куће, дивна природа, људе Хрвате који практично ништа не знају. Интересовао их је аутор слика. Рекао сам им да је монахиња Марија један изузетно скроман човјек.

  • Шта мислите да ли је Јасеновац неправедно запостављен данас међу другим логорима, да се о њему мање зна? 

Да, прије отварања изложбе, а и раније, читао сам савремене сајтове који говоре да Јасеновац није био логор смрти него традиционални логор, неки кажу да су ту само задржавали људе а онда их депортовали у друге логоре. И заиста, нема таквог преседана, хиљаде и хиљаде људи је било заклано. Нигдје није било тога да логораше нијесу стријељали и гушили у гасним коморама, како су то радили нацисти, него су их убијали ручно, помоћу разних инструмената. Јасеновац је управо био фабрика смрти. Дај Боже, да се такво нешто никада не понови и сматрам да што снажније  треба о томе да свједочимо јер такве ствари нити се могу нити смију заборавити. То су потврдили и посјетиоци изложбе, који кажу да о томе ништа нису знали и да о томе треба да се зна и говори што више.

  • Ви сте предсједник Одсјека епархије за питања омладине. Како млади људи данас поимају значај мучеништва, да ли се интересују за то?

Треба рећи да сам однедавно прес секретар наше епархије. У принципу у Русији постоји, да кажем, један такав тренд да се сруши значај мученичког подвига и подвига наших мученика јер се говори да су они били осуђени из политичких разлога а не због вјере, да се нису гулази примјењивали као средство да се неко одрекне вјере, да од стране СССР-а није било никаквих покушаја уништења цркве… Ми, овдје на Уралу, добро знамо како је било! Код нас су у вријеме Хрушчова биле затворене све цркве и саме свештенике су тјерали да их затварају. И ми се трудимо да о томе говоримо младим људима јер они о томе ништа не знају. Млади човјек, на Јужном Уралу, као и свуда, због економских околности више је заузет учењем и опстанком. Код нас постоје омладински клубови, који, нема их много, организују сусрете и млади људи разговарајући са свештеницима, показују за то велико интересовање… а човјек полазећи од личних проблема иде на страну високих истина…

  • Али једноставно треба говорити истину, ширити је…

Да, сљедеће недјеље изложбу преносимо у сусједни град Новотројицк, а  такође ћемо да је експонирамо у Москви на једном престоничком институту, гдје имају одличну просторију. Мада је то је технички факултет, на њему се не предаје историја, али је он вишенационални, тамо поред Руса уче и студенти других националности… И да бисмо избјегли било какве етничке конфликте желимо о томе да разговарамо.

  • Да ли су други медији, не само црквени, пренијели вијест о изложби?

Да, ми имамо градске сајтове који су посјетили изложбу, велику репортажу је направио сајт Урал 56 ру,  затим локална Орска ТВ, која не само да је вијест   поставила на сајт, него је и преко телевизије емитовала добру репортажу о изложби, консултовала се с нама како правилно да пренесу назив изложбе, као и о томе који историјски подаци им могу помоћи да освијетле материјал. Одлично сарађујемо и веома сам им захвалан на томе.

  • Прије годину дана сте нам рекли да градите припрату у част Јасеновачких мученика. Докле сте стигли с радовима?

Тренутно смо у договору са државом око документације у вези с парцелом коју смо планирали за храм. Ове године би требало да се поставе темељи.

  • Имате и икону…

Да, икона се живопише и скоро је сасвим готова…

  • Да ли можемо рећи да су Ваши парохијани примили Јасеновачке мученике као своје?

Мислим да да. Многи ме питају како да им се моле, о чему да се моле пред њима. Ја им кажем да су они били обични људи који су живјели у селима и градовима бивше Краљевине Југославије, вјеровали су у Бога, ишли у цркву, имали су породице… и читава насеља су практично пострадала у логору. И ви у молитвама можете од њих да  иштете шта год хоћете. Знате ми Руси волимо да се молимо неком светитељу за конкретно нешто, некоме се људи моле за исцјељење гласа, другоме због опет неког другог здравственог проблема и тако… Сваке недјеље служимо молебан пред ковчегом мошти с честицом Јасеновачких мученика и све људе који уђу у храм, упућујемо на ковчег с честицом мошти Јасеновачких мученика да им се помоле.

  • Да ли сте Ви лично задовољни испуњавањем сопствене мисије, жеље о распростирању истине о Јасеновачким мученицима?

Сматрам да ову изложбу треба развозити по Русији. Имамо позиве и од других градова, рецимо из Астрахана, Дмитровграда, Вологде. Мислим да ако се сада активно будемо бавили тиме, заузмемо се за то, да ћемо убрзо освојити европски дио Русије, а вјероватно и друга мјеста, сјеверни Урал, Сибир. Знам да у Јекатеринбургу живи велика српска дијаспора и њима би вјероватно изложба била интересантна. Надам се да се убудуће нећемо ограничити на изложбу, него направити нешто попут малог музеја посвећеног тим светитељима или образовати неки центар да би онај кога то занима могао код нас да сазна о томе и прочита. Ја лично кад одем у Јасеновац, осјећам се као на свом мјесту. Моја тачка осјећања Васкрса налази се управо тамо. Јер нигдје, у духовном смислу ријечи, ја себе не осјећам тако ближе Господу. То је моје лично мишљење и осјећање.

****

Град Орск 

Орск је град кроз који пролази геолошка граница између Европе и Азије, тако да се историјски центар града налази у Азији, а нови дио града у Европи. А такође је познат и по планини Полковник, на ободу града, одакле се вади, у цијелој Русији познати, разнобојни орски јаспис.

Свијет скоро ништа не зна о Јасеновцу

На отварању изложбе Отац Максим је присутнима испричао о томе шта се дешавало у логору смрти: „Људе, цијеле породице довозили су у логор «возом ужаса». Довозили су на смрт – и старце и дјецу. Свијет зна за Бухенвалд и Освјенћим, али скоро ништа не зна о Јасеновцу. Ако су у њемачким логорима људе систематски уништавали у гасним коморама, усташе су радије показивале изопачену фантазију. Када читаш документа буквално се крв леди у жилама. При томе су Срби и Хрвати уско повезане етничке групе, заправо разликују се по вјери. А Србе су уништавали управо зато што су православци — они су за своју вјеру мученички страдали“.

 Разговарала Марија Живковић

Pin It on Pinterest

Share This