Izaberite stranicu

Пише: Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије

Свети Максим Исповједник је рекао да човјек није ни добар ни зао, већ да је пријемчив и на добро и на зло, уколико дође у додир са њима. То би значило да смо бољи уколико смо окружени добрим, а да смо лошији када смо окружени злом око себе.

Из генерације у генерацију наш је пад дубљи, окрутнији, суровији. И кад се учини да негдје постоји дно нашег суноврата, ми пропаднемо још дубље, дубље од дна.

Некада је важила сентенца „рећи ћу ти ко си, ако ми кажеш какве књиге читаш“. Да ли се данас читају књиге? Одговор је: мало и површно. Данас се највише чита таблоидна штампа, углавном на телефонима и рачунарима, нарочито они чланци у којима сва прљавштина богатих и славних излази на видјело. Умјесто да из нараштаја у нараштај подижемо љествицу наше националне етике и естетике, ми тонемо све дубље. Не занима нас ко је коме и како помогао, ко је коме неко добро учинио, већ желимо знати ко је кога убио, преварио, покрао… Властити мрак не покушавамо разданити нечим добрим, већ гледајући у нешто много црње наша сопствена помрчина изгледа нам свјетлија. То није пут којим ваља ићи, већ странпутица новог времена.

Чудимо се вршњачком насиљу у школама, а не питамо се шта нам та дјеца гледају, ко су им узори, шта желе од свог живота… Дали смо им „Парове“ и „Задруге“, а очекујемо од њих да буду бољи него што смо ми. Немогуће је из ризнице сопственог духа изнијети нешто добро ако се у ту исту ризницу непрестано уноси лоше. Зато ме чуде управо они који се чуде суровости међу школарцима, јер ти исти школарци у својим домовима, често заједно и са родитељима, гледају на телевизији псовке, увреде, понижења, свађе, као и физичко насиље главних актера популарних ријалити пројеката.

Комерцијалне телевизије, бринући једино о гледаности и заради, трују нашу националну душу, правећи нас горима него што јесмо, и нудећи као узоре управо оне чији је морални суноврат представљен као друштвени успјех, јер је по аршинима креатора наше пропасти најважније бити познат и препознат, а да ту медијску препознатљивост не прати никакав друштвени допринос вриједан хвале. Напротив!

Из свега проистиче да ће нас поробити слобода избора којом смо себе оковали, јер смо бирали лоше. Препознајући склоност људи ка паду, Свети Апостол Павле је прије двије хиљаде година рекао: „Све ми је слободно, али није све на корист; све ми је слободно, али нећу да што овлада мноме!“ (1. Кор. 6, 12).

Друштвена стварност, у коју се релативизују све вриједности, не обећава ништа добро, док свако од нас, идући својим путем, пилатовски пере руке од одговорности коју имамо. Та иста друштвена стварност није настала спонтано, већ је испројектована до бизарности, како би се умови наших људи забавили свиме осим са собом, јер је, ваљда, лакше гледати нечији суноврат него се окренути себи, градећи свој животни пут по угледу на наше старе чије смо вриједности, у великој мјери, олако одбацили.

Свако од нас носи свој дио кривице и нико на Суду Христовом неће моћи порећи ту исту кривицу, јер по ријечима Старца Зосиме, из романа „Браћа Карамазови“, сви смо криви за све!.

 

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Фото: Православие.ру

Pin It on Pinterest

Share This