Izaberite stranicu

На данашњи дан, 20. децембра 1795. године рођен је њемачки историчар Леополд фон Ранке, оснивач модерне грађанске историографије, професор Берлинског универзитета и члан Пруске академије наука. Бавио се углавном историјом западне Европе. Модерној историографији дао је три начела: треба писати „онако као што се догодило“; основа рада је у архивским истраживањима; историографија није само наука него и умјетност. Позната дјела су му: „Историја Француске“, „Историја Енглеске“, „Римске папе“, „Њемачка историја за вријеме реформације“, „Српска револуција“.

Леополд фон Ранке, један од најпознатијих историчара свог доба, који је истраживао како настају државе и народи. Он је најприје  објавио књигу “Српски устанак”, малу по обиму, али велику по дометима и одјецима. Та књига је привукла велику пажњу у Европи и допринијела да се њена јавност упозна са судбином малог, али храброг народа који је такође европски. Грађу за ту књигу добијао је Ранке од Вука Караџића. Познати историчар је својом књигом заиста показао како народ може устанком да изгради државу. Зато је дјело “Српски устанак” постало изузетно значајано за саме Србе, чија је национална свијест и државотворне намјере добила подршку са најбољег могућег мјеста.

Ранке је записао у свој дневник:

“До дна душе и срца дирнула ме је та историја живим приповиједањем о покрету најширега историјскога и политичког значења. Љети 1818. године склопим по томе историју револуције у Србији…”

Да је Ранкеова књига заправо заједничко дјело са Вуком Караџићем, који је тиме остварио давнашњу жељу да се најновија историја Србије појави на једном од свјетских језика и тако упозна „Европу с нашијем народом“, свједочи и овај запис немачког историчара:

“Тад сам узео за основу оно што ми је казивао Вук, али сам сваку чињеницу, сваку ријеч подвргао испиту, те ми је Вук наводио од кога је што сазнао, тако да су саопштења тим начином постала поуздана. Распоред и склоп дјела остављен је мени. Никада нијесам познавао човека, у простоти рођена, који би имао толико велику пријемљивост за дубок и научни рад на науци о језику и отечественој историји…”

У свом дјелу „Српска револуција“ овако описује живот и обичаје у Србији с почетка XIX вијека:

“…Срећом, уређење Србије омогућавало је одвајање једног становништва од другог. Дешавало се да понеки Србин доживи шездесет година не видјевши никад неки град (у којима су живјели искључиво Турци). Живјело се што се могло даље од Турака; на том одстојању одржавали су се необични облици живота.

Далеко горе у планинским кланцима, у долинама ријека и потока леже српска села; кад имају четрдесет, педесет кућа, пружају се на простору великом колико Беч са својим предграђима.

Нигдје нико не слави имендан, рођендан; свака кућа има свог свеца – заштитника и његов дан се слави свечано и са гозбом.

Из овог патријархално уског круга излази се у шире кругове неким врло необичним путевима. Један од њих – побратимство, својствен је прије свега српском народу…

Женидба и удаја су, међутим, исто толико ствар породице колико и појединаца. Домаћини обију кућа уговарају женидбу и удају, и то не без поклона… То је, ипак, савез који из године у годину постаје све ужи и значајнији. Он повезује различите породице путем удаје и женидбе…

Срби су, можда, од најстаријих времена очували обичаје који указују на тајанствену везу коју човек, живјећи тако једноставним животом на њиви и ливади, види између себе и природе…”.

Ранке је стекао неоспорно право на захвалност српског народа; његова је историја вјечити споменик ономе нараштају српском чије је напоре и жртве он онако симпатично описао, а да се нигдје о објективност не огријеши”.

Краљ Милан је Леополда Ранкеа обдарио орденом Светог Саве.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This