Izaberite stranicu

Пише: Горан Даниловић

 

Један малени цвет/не зна да чита и пише,/ал’ зна шта је живот,/шта је свет,/и мирише, мирише.“ Б. Миљковић

Његово име није приповједачка случајност, а ако би могло бити историјска истина звучало би невјероватно. То што је због „саботаже радова“ приликом изградње царске ћуприје на Дрини на колац набијен Радисав, тежак и мученик, пишчево је указивање на апсурд. Опис „ражња“ је страшан, а мени је увијек био страшнији описани мук на обалама и оно слијегање тупог еха од удараца тупим дрвеним маљем у колац што је продирао кроз живог Радисава. Било би то случајно изабрано име по Андрићевој имагинацији да није и других Андрићевих јунака и јунакиња са именима знаковитим до суштине. Тако је Рајка Радаковић, игноришући чак и рат, који се свакога тиче, радила и штеђела до мјере на коју упућује њено име и презиме, дакле по судбинској предодређености, и потом гледала како јој измаштани господин, судбинскијег имена и презимена – Ратко Ратковић, расипа уштеђено и отето од себе и свијета. У Андрићевој Госпођици именовано је, дакле, суштинско и упућујуће. Великим писцима не промичу ни детаљи у причањима. Андићев опис Београда је свевремен и свако ко је читао нашао се и онда и сада у опису оновремене метежи и живота: „Ту је долазио и ко је хтео да се истакне и ко је хтео да се сакрије. Ту су се мешали они који су имали да бране иметак или положај, угрожен новим приликама, са онима које је довела жеља да сада стекну једно и друго“. Савремена графит-порука „Београд је свет“ тако је андрићевска, макар био само свет или и свет и Свет. То је животна позорница свих, то је гротло у којему су вреле судбине књижевних јунака и јунакиња, попут Рајке и Ратка, али и посве животна прича једне истините, историјске хероине Милунке Савић.

Данас, 100 година послије краја Великог рата, чињенице су изблијеђеле до бесмисла. Тек један вијек од подвига, највеличанственије храбрости и жртве народа и појединаца остала је само сјенка конкретног живљења и умирања за слободу. Прича о Милунки Савић није више подсјећање на жену која је храброшћу задивила свијет, него, прије, нека врста нагађања о каквом књижевном лику из лоше упамћене школске лектире. Њено страдање и величину јунакиње сакрио је „Ратко Ратковић“ који најинтензивније живи у постратним временима.

У лоше препричаној верзији Милункиног живота могли бисмо рећи и овако: да би била војник морала се пријавити као регрут Милун, а годину потом, далеке 1913. је разоткривена након тешког рањавања. До осамнаесте је понијела десетак рана; савезници Французи су је поредили са својом Јованком Орлеанком; живјела је у Краљевој и Титовој Југославији у тишини; одгојила је више од тридесеторо дјеце; подизала своју и усвојену сирочад; поносила се националном ношњом; била најодликованија жена у историји ратовања; на њен везени прслук одликовања је качио велики Франше Д’ Епере; у њену част стајао је мирно као војник Шарл де Гол; Француска је није заборављала ни док је претрајавала у београдском предграђу; Емануел Макрон је заборавио да је помене ономад, на прослави 100 година завршетка Великог рата; све Србије и Југославије су јој се одужиле колико и потоњи Макрон; умрла је скоро као безимена бака брзо пошто су је преселили у неку гарсоњеру на четвртом или петом спрату оног андрићевског Београда.

Милунка је животом и херојством постидјела Милуна, у чијој „кожи“ је боравила само годину не би ли се прошверцовала у смрт. Имала је срећу да је убије трећи или четврти мождани удар, за разлику од „њеног команданта“ Војводе Петра Бојовића којега су убили војничким чизмама Народне Југославије као старца од близу деведесет година јер је, по свом кућном притвору, шетао у војводској униформи? Те четрдесет пете године еполете федлмаршала биле су депласирани модни детаљ.

Ниједна војна школа у Србији или Југославији није носила име Милунке Савић, вјероватно јер је била неписмена? Ниједан град није постао Милунковац, а не би је се постидјела ни држава да су је крстили њеним именом. „Ратко Ратковић“, као и увијек, покрио је сваки траг негдашње ратне среће и несреће смутног и лудог времена. Ни једно државно сиротиште није носило њено име, а сама је одгојила више дјеце него рана и медаља, од којих је могла славно живјети и умријети која год чета војске. Ни једна фабрика „слаткиша“ у послератним Југославијама није носила њен „печат“ иако је цијели Вождовац знао као „Баку“ која је дијелила дјеци бомбоне, из истих оних руку које су бацале бомбе низ Србију до Солуна и од Солуна до Саве. Исте оне руке које су јој биле понижене и свезане у логору на Бањици у освит „нове слободе“. У новијој историји Београда само су њу и патријарха српског Павла дјеца запамтила по бомбонама. По бомбама, међутим, запамћени су многи.

Да је била образована пјесници оног времена писали би јој оде и посвећивали животе али поетика је отпорна на жене из тежачког сталежа, на непутеност сељачких мишица и ране из „мушког ратовања“.

Прича о Милунки Савић није прича о Србији и Београду, није чак ни говорење о заборавним и незахвалним властима у свим временима, о улицама и трговима романтичарске слободе, које након ратних слава и тугованки преплаве заборављени јунаци унакажених тијела и безвриједних одликовања. Она није из оног Миљковићевог стиха: „хоће ли слобода умети да пева, као што су сужњи певали о њој“! Милункина судбина је судбина свијета, ма гдје да је, живота опточеног славом побједе, пролазношћу, ситним радостима, али и добровољним пристајањем на заборавност. За разлику од других Милунка није жељела више. Није пјевала него се борила за слободу.

Одбила је да се пресели у Француску која је завољела као посебну жену са егзотичног истока Балкана. Таквој љубави су одољели ријетки, а она није жељела да превари заборавну Србију. Андрићев „Ратко Ратковић“ преварио је и разорио Рајку Радаковић – Србију „крпежи и трпежи“, ону најопрезнију, шпарну, посвећену и упорну, Србију рачуна, која је ријетко, или никада, умјела то да буде. Милунку Савић нико није поразио јер није ништа више ни очекивала, од онога што се могло изборити бајонетом, мишицама, штрикањем и плакањем.

У „Нашој елегији“ Црњански је пјевао: „Нама је добро./Проклета победа и одушевљење./Да живи мржња смрт и презрење.“

Био је то нови тасас поезије, разрачунавање са прошлошћу али не и њено разарање. Нови смисао пјевања и живљења.

Милунка Савић је нестварни лик ужасне стварности; девојка, жена, мајка, разапета јунакиња обичних људи и живота, нови смисао између старих, никада довршених, ратова и малих људских снова. Милунка Савић, ратна хероина, опомена је ратовању и свим ратним јубилејима. Умрла је у самоћи Србије која као и Француска живи брже од оних који су јој посвећивали животе.

Како би Макрон био велики да се на стоту годишњицу примирја у Великом рату сјетио жене, Милунке Савић; сељанке, Српкиње, Балканке, несуђене Францускиње, смртнице? Учинио би њеним помињањем више за проширење Европе, него ??? је сачувао неживотним дипломатским освртом на тако безимену прошлост. А Европа је у именима. Европа је просјачка и краљевска, балканска и бретањска. Европа је и мигрантска – јуче су надирали према њој путем Солунаца, не бранећи јој живот, него тражећи га од Ње. Европа је и Милункина колико је Емануела Макрона и Ангеле Меркел и макар 100 година више него је Хашима Тачија.

У славу и част Милунке Савић.

Аутор је посланик у Скупштини Црне Горе

Извор: Вијести.ме

Pin It on Pinterest

Share This