Izaberite stranicu

Пише: Мр хаџи Смиља Влаовић

Зачетак помисли о одласку, бљесак шансе  и коначно  реализација пута у Свету земљу је посебна благодат коју као такву је тешко дочарати, приближити било коме, јер је свакоме понаособ она другачијa, посебна, непоновљива у јачини, трајању, доживљају…

Описивати светињу по светињу сувишан је труд духа јер се ионако све спољно налази описано кроз око камере, фотоапарата, туристичких флајера, разних сајтова и приручника.

Оно што као препоруку ходочасници могу да нађу јесте да су у одређеном добу године температуре високе, ваздух екстремно сув, а пустиња посебна врста тежине јер нема довољно широких путева, хлада или уопште осјенчених мјеста за предах.

Долазећи из наших предјеле гдје су мора,  шуме, ријеке, ливаде, изворска вода нешто са чим смо се сродили, без чега и сама тешко да бих могла да замислим живот, оно нешто подразумијевано што доноси свјежину  тијелу, а  често помислим расхлађује и дух и даје му крепост  и полет.  Са мајчиним млијеком смо упили слике  зелених пејзажа и безбројних природних љепота, па бих често помислила како је живјети у пустињи без свега поменутог, шта то људе привлачи тој једноличности гдје не видиш ништа осим пустињу и небо. Како то да не оду негдје  гдје је љепше, богатије, него вјекују по камену и пијеску, жари их сунце и суши вјетар, трпе несносне врелине и хладноће, а воде и травке ни за лијек.

И тако, радујући се ходочашћу и не покушавајући да замислим како би то могло да изгледа, помисао на пустињу је нешто што ме није ни привлачило нити посебно занимало, једина ми је асоцијација била светиње које су тамо, а о пустињи као одсуству свега онога што ми толико значи нијесам ни мислила, као нешто што се мора и просто преживи да би се дошло до мјеста молитве и подвига отаца, пустињака и подвижника.

И тако, увече нам вође пута саопштише да се сјутрадан иде у Јудејску пустињу и  обилазе  тамошње светиње.

Температуре  ваздуха преко 45 степени целзијуса, дио трасе се иде аутобусима, а дио , због ширине путева, се иде комбијима. Поглед кроз прозор за нас „горштаке“ шокантан. Сами крш, пећине, сунце, зрачење…  и овце. Како?! Откуд оне овдје у овоме, ничему?! Шта оне могу да једу овдје, камен, шта да пију, јадне животиње, какво мучење…

У том чуђењу и жаљењу испред нас  се појави манастир Светог Саве Освећеног и Милутинова кула, за женски дио ходочасничке групе.

Калуђери изнијеше мошти за целивање и воду за послужење које у цијелој пустињи има само ту и нигдје више.

Покушавамо ухватити сјенку од манастирских зидина или ријетких маслина да се мало ублажи несносно жарење сунца, али безуспјешно.

Одлазак на Милутинов пирг и поглед на најстарију и најчувенију светињу јудејске пустиње, мјесто блахоуханија моштију истинских подвижника, а за нас посебан благослов кроз нашег Светог Саву којег Сава Освећени најави да ће доћи, да му се дарује жезал и двије иконе које се чувају на Гори атонској, знајући и да ће му у моменту љуте невоље наш Свети Сава прискочити и обновити га населивши га српским монасима.

Кроз сјећање пролетјеше ми дијелови Животописа који описују епизоде са путовања Светог Саве, детаљи  даривања и откупљивања светиња, срдачан пријем и благослов који је наш Свети Сава свугдје носио и који ето и нас послије толико времена дочекује на овом мјесту. Покрену се нешто  из неких посебних нивоа душе, нешто као осјећај, а није баш ни то, али учини неки посебан покрет душе као да  видјех пустињу  некако другачију. Некако мирну, моћну, молитвену, као мјесто посебне благодати која истовремено смирује и радује, тјеши, снажи, окрепљује и обасјава. И оно сунце које је дотад пржило и нервирало као да је почело да прија, да лијечи. Хоризонт изнад Кедронског потока окружен масивима јудејских планина је имао љепоту најљепшег морског плаветнила. Све што би се рекло  дјелује као муцање и  јефтино романисање слике која се не може описати и доживљаја који се не може дочарати. Памтим осјећај  опчињености призором и  неописивог магнетизма који ме је приковао за све то, то нешто – све, а за које сам до скоро мислила да је ништа. Жељела сам само да не журе, нека нас, добро нам је овдје бити. Хвала ти, дивни наш оче Саво, хвала ти Св. Саво Освећени, Св. Јоване Дамаскине, Св. Теодоре и Теофане, хвала!

У повратку дознасмо да се овце хране сочним влатима траве које се налазе испод камена које оне њушкицама преврну, а које  се ноћу напуне влагом од кондезација због осцилирања дневних и ноћних температура, па су јако хранљиве и због тога дају посебно млијеко и вуну. Слава Теби, Господе, све си Премудрошћу створио.

И дуго након повратка из пустиње будим се и заспивам са том неодољивом и неописивом свјетлошћу Јудејске пустиње које је мене, дијете црних брда,зеленила, мора и ријека вјечно за себе везало својим спокојем, љепотом и благодаћу, ишћекујући поновни сусрет са новоткривеном љепотом тог дијела „Божјег шара“.

Аутор је професор Српског језика и књижевности, новинар, публициста, бави се научно-истраживачким радом – православно наслеђе Црне Горе 

Pin It on Pinterest

Share This