Izaberite stranicu

Читав цивилизовани свијет прославља 100-годишњицу краја Првог свјетског рата, чуло се на академији „100 година ослобођења Котора 1918“, одржаној јуче у цркви Светог Николе у организацији Српске православне црквене општине Котор, Српског пјевачког друштва (СПД) Јединство Котор 1839 и Матице Боке.

О историји Срба, слободи и културном разумијевању бесједио је проф. др Мило Ломпар, подсјетившина српско присуство на мору кроз државу Немањића, која је представљала снажан дио националног памћења.

Та историја српског народа која је дотицала различите традиције у извјесном смислу је обиљежила српску културу, архетектуру, просторну уређеност, њене сликовне облике да заувјек остане нетакнута православност наших средњовјековних манастира као знак изворне и доминантне традиције. Мало је што у нашој култури тако постојано везано за спрску традицију и културу као живот Срба у Боки Которској. Њихов долазак па њихово прилагођавање, потреба за самопотврђивањем, са обиљежавањем свог присуства на неки начин су оно што им је одредило посебност. Иако данас обиљежавајући оне који су су из Боке поздравили ослободиоце и обељежавајући оне који су дошли да поздраве Бокеље, обиљежавамо сву сложеност и противречност наше националне судбине у XX вијеку ми то не чинимо само да би се тога сјетили, него да би ту разумјели једну дубоку унутрашњу нужност по којој данас не кажемо само са тугом нема их, него у исто вријеме са великом поносом и захвалношћу били су, а бити је увјек више од нема јер се појави из најгушћег мрака и нестане на неки начин сва тама ништавила која нам се чини да је непролазна“, казао је Ломпар.

Он је рекао и да је у српској култури један од најдубљих историјских снова, који се преносио на поетску ријеч и мијењао у времену, био сан о мору.

Море као мисао и као жеља постоји у различитим облицима српских традиција. Оно није фатаморгана. Српско присуство на мору представљало је увијек снажан дио националног памћења и поетске маште. Историјска судбина српског народа везана је за један историјски облик који подразумијева гранична окупација народнога постојања. Она у сваком смислу обиљежава драму Срба на мору. Мало је што у нашој култури тако постојано везано за српску националну традицију и за српску културу као живот Срба у Боки Которској. Српски народ мора постати и бити културан, али мора остати свој. Не замијенити своју егзистенцију за ништа друго него за свој сопствени напредак у културном и просвећеном смислу“, казао је проф. др Ломпар, наводећи да је драма на мору најизраженија била у крајевима Боке Которске..

Присутнима се обратио секретар СПД „Јединство“ Драган Ђурчић.

„Јединство следеће године слави 18 деценија од свог постојања. Меморијална је организација на овом простору, свој на своме аутохтоно которска, без ментора са стране. Ментори су нам искључиво наша традиција, завјетне мисли о срећном уједињењу и наш покровитељ Свети Сава који нам је у задатак дао да одржавамо традицију разумијевања и живота истока на западу и запада на истоку“ – рекао је Ђурчић.

Он је казао да „Јединство“ и његови оснивачи његују идеју о уједињењу.

„Први формални покушај уједињења је започео митрополит Петар Петровић Његош, у народу знан као Свети Петар. Све до 1921. године Бока Которска није у саставу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Од прољећа 1921. године наши претходници су остварили свој сан о уједињењу. Наши преци нису били упознати да ће доћи до комунизма, фашизма, до разбијања Југославије. Ништа од тога они нису знали. Они су само имали племените мисли, завјетне мисли о срећном уједињењу“, истакао је Ђурчић.

Он је подсјетио да ће за два дана читав цивилизовани свијет прославити 100 годишњицу тог великог догађаја, крај Првог свјетског рата.

Одред српске војске и Јадрански одред тада су прошли овим дијелом наше домовине. Све је урађено у оном фуриозном продирању Француске и Српске војске из Солуна према сјеверу и касније према западу. Циљ те војске је био да се не дозволи реализација обећања из Лондона и да се Италији не поклони далматинска обала и Бока Которска. Само зато је та војска прошла кроз ове крајеве и није се задржавала, било је то у новембру прије 100 година“, истакао је Ђурчић.

Он је казао да је Италија и даље имала аспирације према Боки и све до 1921. године Бока Которска није у саставу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца „већ исчекује Рапалски договор, након чега су од прољећа 1921. наши претходници остварили свој сан“.

Наши предходници нису имали прилику да учествију на Подгоричкој скупштини и да заједно са Црногорцима одлучују о својој судбини већ су кроз државу СХС стекли то право. Од тада Бока Которска припада јужно-словенској држави све до 1941. године када је Италијани дају, оно што су намјеравали 1918. године, а то је да постану 49 провинција. Да није било поменутих догађања ко зна гдје би Бока, од Дебелог бријега до Куфина, данас припадала. Молим за разумјевање наших предака који нису учествовали на Подгоричкој скупштини, јер им није то није ни припадало, а вјероватно би се понашали као и њихови потомци на засједању АВНОЈ-а јер је примјењена иста ратна методологија – побједник одлучује о правилима „, поручио је Ђурчић.

Југословенско уједињење, како сматрају историчари, чуло се на академији, није представљало спој старих држава у једну нову, већ одцијепљених територија бивше Аустоугарске, са једном већ постојећом државом Србијом.

Парох которски, протојереј- ставрофор Момчило Кривокапић је казао: „Нека је вјечна слава свима онима који су животе положили бранећи отаџбину, онима који су донијели слободу. Оно што наши преци заслужују то је да се сјећамо, да их увијек помињемо и да истину говоримо. Они су за отаџбину изгинули, живјели су завјетном мишљу да ослободе прво свој народ и да донесу сободу и другим народима. И то су урадили. Ми настављамо са прослављањем онога што је наш дуг. Наш дуг је да се сјетимо својих предака, свих оних који су животе положили и у балканским ратовима и у Великом рату, те у свим ослободилачким ратовима, свима онима чије гробове не знамо и за које само Бог зна гдје су. Нека је вјечни покој свима њима. Нека Бог да српском народу и свим другим народима у свијету, мира и слоге, нек да Бог да оне усијане главе промисле и поштено признају која крв тече у њиховим жилама, ако није потпуно исчезла она права, закључио је Кривокапић.

Како се чуло на академији, дешавања поводом завршетка Великог рата пробудила су нажалост и шовинистичке и острашћене квазиисторичаре да ових дана пуне ступце новина и портала по Црној Гори и збуњују оне који не знају ништа о Боки Которској, па је академија у цркви Светог Николе допринос откривању онога о чему се данас мало учи у историјским уџбеницима.

У музичком дијелу програма наступили су: хор СПД Јединство, хармоникаш Бошко Тујковић, пјевачко друштво Грбаљ и дјечији хор СПД Јединство којим диригује Ивана Кривокапић.

Скупу су присуствовали: предсједница СО Котор Драгица Перовић, потредсједник Општине котор Мишо Самарџић, конзул Републике Србије Зоран Дојчиновић, будући градоначелник Будве, лидер будванског Демокраског фронта (ДФ) Марко Бато Царевић, предсједник Матице Боке Жељко Комненовић, предсједник Праве Црне Горе Марко Милачић.

Програм је водио Предраг Николић.

Извор: http://www.radiokotor.info/radio

 

Pin It on Pinterest

Share This