Пети симпосион у част Светог Владике Николаја заокружен је литургијским сабрањем, пред његовим светим моштима у Манастиру Лелић, 25. октобра (ХХI недељу по Духовима). Светом архијерејском литургијом началствовао је Његово преосвештенство Епископ моравички др Тихон, уз саслужење Преосвећеног Епископа ваљевског г. Исихија, свештенослужитеља из више епархија, међу њима презвитера др Оливера Суботића и протонамесника Игора Игњатова, учесника симпосиона; затим полазника Школе црквеног појања под вођством њихових професора – протојереја Бранка Чолића и Вање Урошевић; а у молитвеном учествовању веома великог броја верника.
У беседи после Јеванђеља, Владика Тихон, преневши сабранима благослове и поздраве Патријарха српског Порфирија, говорио је о спомену Светих отаца VII Васељенског сабора, чије су одлуке темељ поклањања иконама. Поштовање усмерено ка икони не односи се на материју, већ на личност која је на њој изображена. „Данас величамо труд Отаца VII Васељенског сабора, који су следили Свети Сава и остали светитељи, као и Свети владика Николај, који је све своје дарове усмерио ка прослављању Бога“, истакао је Владика, додавши да и ми треба да чинимо тако.
Овогодишњи симпосиона у част Светог Николаја почео је 24. октобра у Дому Светог владике Николаја, у порти Манастира Лелић, а предавачи Епископ моравички др Тихон и свештеници – др Оливер Суботић, мр Јован Милановић и Игор Игњатов, испунили су очекивања веома великог броја посетилаца, расветливши Николајев поглед на хришћанску веру, његову бригу за развој и живот младих богослова, однос са великим научником Николом Теслом, као и улогу и значај символа у његовом богословском наслеђу. Предаваче и госте је поздравио Епископ ваљевски г. Исихије, пожелевши им сваки Божји благослов. Модератор је, као и претходних година био, протојереј Бранко Чолић.
Предавањем на тему „Символ у богословском наслеђу Светог владике Николаја Охридског и Жичког“, симпосион је отворио протонамесник Игор Игњатов, парох Храма Рођења Светог Јована Крститеља у Новом Саду, истакавши да је Николајев символизам природан. Символи су значајни за богословље, односно цео свет је символичан. Једна од окосница јесте да он свет сагледава као тајну Христову, као синтезу створеног и нествореног и то је суштина учења о символима. „Символ изражава стварност на чулан начин, али оно што је надчулно. Нама су символи потребни да бисмо ми ушли у заједничарење са стварношћу. Творачком енергијом којом је човек створен, он сведочи о Творцу. Бог нас позива у заједницу, символ је заједница са Богом. Ми употребљавамо свет и користимо свет као дар Божји. Све то треба да нас узводи ка заједници са Богом, то је сотиролошки. Николај увек има на уму спасење човека када пише, његов циљ је Царство Божје, да све дође у заједницу са Богом. Његов символизам је природан“, закључио је отац Игор, сматрајући да је само подстакао тему о символима и да има доста простора за даља истраживања.
Један од најважнијих сегмената пастирског деловања Светог владике Николаје јесте његова брига за хришћанску омладину. Томе је пажњу посветио протојереј-ставрофор мр Јован Милановић, ректор Богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима, који је говорио на тему: „Брига Светог владике Николаја за живот и рад црквеног подмлатка“. Његова брига била је како одуховити младе људе, како им усадити тајну дубине православног предања, односно како да стекну свест о врлини. Подвукао је да је Владика Николај дао немерљив допринос васпитању младих богослова, те да се тај допронос дели у три етапе светитељевог живота: школовање у богословији, делање као наставника богословије, а потом и одлазак у Охридско-битољску епархију.
Почетком 1920. долази велики број Руса у Србију, међу њима и они са завидним богословским образовањем. Први међу њима био је Митрополит Антоније Храповицки, чије идеје је Владика Николај унапредио и применио их на примеру Битољске богословије. „Користио је сваки свој слободан тренутак да дође у школу и буде са богословима, да им прича о књижевности, да их упозна са историјом светске и српске књижевности. То је као метод преузео од Митрополита Антонија Храповицког… Било му је јасно каквим ветровима су изложени млади људи“, истакао је отац Јован, који је за резиме искористио Николајев текст о васпитању хришћанске омладине, у којем критикује западни индивидуализам, а хвали добровољну послушност. „Битно је да разумемо да Свети Николај и нама даје решење за васпитање омладине у ХХI веку. Васпитање почива на врлини, али на врлини у Христу… Свети Владика затим говори и о превазилажењу индивидуализма у корист заједнице. Не треба некоме да објаснимо зашто треба да буде добар, него треба заједно да будемо добри. И треће, на чему Свети владика Николај инсистира, јесте да имамо свест о другом… А ништа од свега реченог не бива без молитве. Ови елементи су у свести бриге Светог владике Николаја, а применљиви су и данас у просвети и васпитању“, апострофирао је отац Јован, закључивши да нас Владика Николај обавезује на целовит приступ васпитању хришћанске омладине.
На почетку друге сесије проглашени су победници литерарног конкурса „У част Лелићког Златоуста, којима је награде уручио Епископ Исихије, а затим су одржана још два предавања. Презвитер др Оливер Суботић, парох Храма Светог Александра Невског и управник Мисионарског одељења АЕМ, говорећи о теми „Владика Николај о Николи Тесли: осврт на основу доступних историјских извора“, истакао је да су се светитељ и славни научник веома поштовали.
„Владика Николај о Николи Тесли, осврт на основу доступних историјских извора“, била је тема излагања презвитера др Оливера Суботића, пароха Храма Светог Александра Невског и управника Мисионарског одељења АЕМ СПЦ,. Своје предавање почео је од ХIХ века, посебно значајног за српски народ, јер се у њему рађају три изузетна генија: Петар II Петровић Његош, Никола Тесла и Николај Велимировић. Николај постаје пунолетан када је Тесла на врхунцу научне славе, а већ у тридесетим годинама пише помало о Тесли. У делу „Религија Његошева“, Свети владика Николај каже да је Теслина наука на извору Бога. Велича га као умног човека, зналца, као једног од најугледнијих Срба. Отац Оливер додаје и да је Свети владика Николај подједнако поштовао Теслу и Пупина, за разлику од већине сународника који су се опредељивали за једног или другог.
Важно је напоменути да је више од десет година свог научног рада, отац Оливер посветио проучавању дела Николе Тесле. Аутор је и опсежне монографије о славном научнику „Тесла – духовни лик“. Каже да се Владика Николај и Никола Тесла први пут срећу 1915. године, посредништвом универзитетског професора (Колумбија универзитет), др Павла Радосављевића, веома угледног Србина. Николај је покушао да заинтересује Теслу за будућност српског народа. Постоји могућност да су се видели и 1921. године, а пишући о томе, Свети Владика Николај каже да се срео са нашим славним научником (Теслом), који је проучавајући све религије света, схватио да је православље најпрактичније. Поводом 100 година од рођења Николе Тесле, Светом владици Николају стиже писмо са молбом да Тесли буде подигнут споменик у порти Манастира Светог Саве у Либертивилу. Очекивано, Владика Николај се сложио, подвукавши да је на научном пољу Никола Тесла донео српском народу светску славу. Медијски је веома присутна и прича о наводном сусрету Светог Николаја и Николе Тесле у научниковој лабораторији 1927. године, али она није аутентична сматра др Суботић, јер је Тесла тад имао пројектни биро, а не лабораторију. „Свети Владика Николај и почивши Митрополит Амфилохије Радовић су двојица епископа који су се највише дивили Николи Тесли“, закључио је отац Оливер Суботић.
Преосвећени Епископ моравички др Тихон у свом излагању на „Николајево представљање хришћанске вере као егзистенцијалне стварности“, подвукао je да човек свој живот може да сагледава на хришћански начин, а може и да бежи од тога, не желећи да види свој живот као део Божјег плана. Човек живи тако што иде из прошлости у будућност, односно из историје ка вечном животу. Свети Владика Николај је настојао да разумљивим језиком објасни највеће тајне и најкомпликованије ствари. Лелићки Златоуст је успевао да дотакне душе слушалаца у жељи да схвате да их се тиче шта су хришћанска вера и све што се догађа у вези са њом. За хришћанина је вера егзистенцијална стварност и зато је верник позван да тражи дубље истине вере. „Није био систематски богослов“, поновио је и Владика Тихон, подвукавши да се Свети Николај сагледава кроз сва његова дела, али и периоде у којима је писао.
Епископ Тихон је подсетио и да је Свети Николај живео и делао у време када је почело поновно буђење православља, у првој половини ХХ века, као поборник неопатристичке синтезе, која се огледа у преиспитивању наслеђа и његовој примени на актуелни тренутак. Залагао се за поновно читање дела Светих отаца, смтарајући да су њихова дела корисна и применљива за садашњост. Владика јесте припадао том правцу, али је деловао оригинално. „Свети Владика Николај чини богословске теме присутнијим, он је богословска питања доводио у везу са човеком. Свети Владика преноси поруке промишљено. Његове беседе се своде на постављање проблема, промишљање и предлог решења. Тако се и слушалац подстиче да заједно са Владиком трага ка решењу, али и усвоји оно што Лелићки Златоуст предлаже“, закључио је Владика Тихон.
Извор: Епархија ваљевска
