Izaberite stranicu

Пише: Мила Церовић

 

Недеља ујутро. Негдје изван метро станице Љубјанка, у трагу за адресом Сретењског манастира. Истоимена улица ,,Бољшаја Љубљанка“ ми се чини тако огромном, као три булевара. Привид или реалност, некако се снађох без техничких помагала и дођох до намјераваног одредишта.

Лијево од мене бљештавило боја, утопљене у јесењу идилу. Најприје примјећујем мању старију цркву, а затим се издижу златне куполе које поздрављају љепотом. Нови Храм као да се прикрива од пролазника. Без мало пажње га је теже уочити. Необична уређеност и кандило над Христовом иконом употпуњују његову посебност. Икона заиста чудесна. Као да ми говори: ,,Стани, размисли“. Не знам ни ја већ. Довољно бих рекла ћутањем. Улазим и застајкујем. Мало по мало, срце се умиљавало фрескама. Сву ту милину ока прекину и преусмјери на чуло звука чувени хор. Заиста је вриједан сваке хвале. Учини ми се да чујем 200 гласова. Савршено сазвучје Олтара и хора.

Централна фреска Христа у бијелим одорама освјетљује цијели Храм. Предивно осликани светитељи на зеленој подлози одишу небесима. Осмијехну се срце од среће угледавши икону мог драгог светитеља Светог Јована Шангајског. Застала сам од снаге те љепоте. Ова љепота прича, а и ћути у исто вријеме. Храм је обогаћен моштима великог руског Светитеља и Мученика Илариона. Упознавајући се са Храмом, само сам могла рећи: ,,Слава Богу!“.

Стојим и пратим поносно свечану Литургију. Од многобројних свештенослужитеља најприје угледах познато лице. Кад сам погледала хор на балкону, изненадих се видјевши да их има много мање од моје претпоставке. Звуком превазилазе и број и могућности. Просто у задивљујућем складу са Олтаром, Христу у част.

Обазрива да не нарушим поредак, опазих како се народ полако креће у редовима. Ред без икаквих напора. Све у миру и скрушености ка Светој Чаши. Посебан тренутак би у току изговарања ,,Вјерују“ и ,,Оче наш“. Тада диригентску палицу преузима ђакон и усмјерава народ који једногласно узноси молитву Господу. Црква бруји и одзвања.

Када човјек доживи Литургију душом, схвати да је ова ,,позорница“ дио Неба. Небески дар нама. У миру, спокоју и стрпљењу је почела, и завршила се баш тако, уз велику радост. Свака Литургија је иста и посебна на свој начин, али ће ова свакако остати дубоко урезана у мом сјећању.

Слава Богу!

Ауторка је магистрант факултета политичких наука у Москви

Извор: православие.ру

Pin It on Pinterest

Share This