Izaberite stranicu

Протојереј ставрофор проф. др Борис Б. Брајовић

Св. Василије Велики на почетку свог Шестодневског протолошког говора о Постању испоставља реторички дилему „да ли да опјева нашу истину“.[1] Истину о почетку свега. Почетком се, ако је ријеч о истини, укида свака дилема, престају оне нејасности и неодлучности, искључују се све двосмислености, истинује се оно што је започело. Ако је, пак, ријеч о не-истини као почелном принципу, онда дилеме прије почетка, настављају да живе и умножавају се послије, и пресрастају као туморске ћелије у болест, не само зараженог почетка него и живота онога што започиње, што на крају доводи до смрти и непостојања, односно до не-истине.

У причи о Украјинској Православној Цркви, имамо управо такав почетак, јер да није тако могли бисмо, сасвим комфорно да сада развијамо различите академске дискурсе, сакривени иза наших титула и звања, па да теолошки проблем ситуирамо у причи о кризи, крисису, како је већ неко духовито и паметно дифамирао такав архи, па да из онога невидљивог разумијемо оно видљиво или да философски, „по мудрости по свијету“, почетак буде о фисису, да из оног видљивог оно невидљиво протумачимо. Али да оставимо презизијуласовце и пресократовце, Св. Василију и Св. Максиму, и Платону и Аристотелу, а да почнемо на другачији начин, просто људски, односно васељенски, да погледамо о чему је ријеч.

У Црној Гори је у току суђење за такозвани државни удар на дан избора 2016. године, ово наглашавам због оних који нијесу из Црне Горе, а њих је као што је општепознато, барем поријеклом, мали број у свијету. Прије почетка суђења за такозвани државни удар, свима је све било јасно, дилема је била само реторичка, а како је почео да се одвија Процес, да чињенице говоре, да се појављују свједоци, да се упознајемо са детаљима приче, на самом крају све је постало нејасно, а посебно да ли је нешто почело или није.

У црквеном удару, не више такозваном, прије почетка, такође све је било јасно и недвосмислено. Имамо Украјинску Православну Цркву која је у канонском јединству са свим православним помјесним црквама, имамо различите парацрквене организације које су се својевољно из таквог општења искључиле, такође немамо никакав познати захтјев за промјену канонске позиције УПЦ у односу на Руску Православну Цркву (иако је помињано постојање таквог документа, он није, колико ми је познато, презентован). Рекло би се све је јасно и онда… почиње Процес. И цијели Процес одвија се у једној новелизацији, односно одиграва се по обрасцу који у овом случају не долази из црквене сфере, него неке нама још увијек непознате.

И да хоћу не могу избјећи овдје аналогије са најпознатијим Процесом на свијету. Кафкиним. Све почиње хапшењем Јозефа К. кога је неко оклеветао, иако нема никакве кривице. Јозеф К. вјерује да је то рођенданска шала његових колега слично као што је и Процес УПЦ почео на 1030. рођендан крштења Кијевске Русије. Циљ оптужбе није да се докаже кривица, јер ње нема, једино ако кривица није невиност, већ да се наметне социјална и психолошка стигматизација којој ће оптужени подлећи тако што ће се подврћи самокастрирајућем преиспитивању не би ли сам нашао у себи гријеха и кривице. Титорели, судски сликар, ће Јозефу К., објаснити три могућа сценарија ослобођења. Један је да се невини, ослободи у потпуности сваке кривице, што је у теорији могуће али у пракси није, и није познат такав случај; други, оно условно ослобађање, да се оптужени казни неким мањим преступом који га не ослобађа Процеса, већ му само омогућава да тренутно избјегне оно неизбјежно, које ће свакако услиједити; и трећи, нама најпознатији, да се уведе стање замрзнутог конфликта, а о њему већ све знамо. Углавном невини се мора осудити, а о томе бар, нешто знамо. У литерарном Процесу, а Кафкин је остао незавршен, за разлику од стварног, нико неће бити осуђен и кажњен и неће сносити последице. У стварном Процесу УПЦ-у, можда се, умјесто бирократски незаинтересованог и чак добронамјерног Титорелија, појави на примјер Емануил и исто ово објасни, сада стварним и конретним људима, о оптужбама за колективну кривицу. Ријеч је наравно о француском Емануилу, а онај Други…

У цијелом овом Процесу, послије припремних рочишта, на којима су се појављивали разни „судски експерти“ и „свједоци“, а који су требали да припреме терен за главни претрес и изношење круцијалног доказа, нијесмо ништа више чули од онога што нијесмо и прије почетка знали. И, коначно, украјинско се појавило у документу пророчког назива „Омилоун та кеимена“ (Докази или чињенице говоре), које је у септембру ове године издала Васељенска Патријаршија. Сам назив ме подсјећа на чувени Калвинов егзегетски став sola Scriptura (Свето Писмо се тумачи самим собом) у којем је вјеродостојност онога о чему се говори посвједочено из „свјетлости Светога Духа“ у Калвиновом случају, а у нашем Свештеним Синодом под предсједавањем Његове Божанске Свесветости Патријарха Васељенског. Калвин ће овај свој теолошки програм наметнути само грађанима Женеве, гдје је владао до своје смрти, а у нашем случају пошто нема тих грађана и те власти у Цариграду, онда ће бити urbi et orbi.

У једном невеликом документу, у којем је центар пажње усмјерен на један докуменат из 1686. године, односно Синодско писмо којим је уступљено, „по икономији“ од стране Васељенске Патријаршије, право хиротоније кијевских митрополита Московској Патријаршији, не можемо пронаћи оне разлоге који било кога читаоца могу убиједити у разлоге за започињање овога Процеса, а камоли за осуду. У исцрпним филолошко-теолошким интерпретација, којима обилује овај документ, а којима се жели истаћи разлика између релеванције Писма (Синодског) и Томоса, „открива“ се оно што нико није ни доводио у питање.

У помало непотребном набрајању свих оних релевантних истраживача који су се бавили овом темом, емфатички се наглашавају и руски историчари и канонисти, од којих треба посебно издвојити једну изузетну личност – Вадима Мироновича Лурјеа. Е тај Лурје као и остали руски историчари, сложили су се, стоји у документу, у својим закљуцима поводом Синодског писма, да су његове одредбе имале јасно за циљ очување канонске власти Васељенске Патријаршије над кијевском епархијом. Добро, опет се можемо сложити да све то тако и стоји у том документу. Али остаје опет питање чему сада Процес.

Један мало познати писац и афористичар изван грчког говорног подручја Михаил Мицакис почињао је сваки свој спис питањем „Зашто?“. Мицакис је на прозну аутопровокацију и износио разлоге зашто је нешто зато, у поменутом тексту и у другим објавама Васељенске Патријаршије не можемо наћи оно зато. Па и ако се сложимо да је све тако и да је последњом Одлуком Васељенске Патријаршије повучена пуноважност Синодског писма из 1686, остаје чињеница да УПЦ и даље има канонску јурисдикцију на простору Украјине са све литургијским помињањем Његове Божанске Свесветости.

Из другог става поменуте Одлуке, међутим, постаје јасно да то неће бити још задуго. Наиме, одлуком о оснивању ставропигиона Васељенске Патријаршије у Кијеву јасно је како ће Процес даље тећи. Није циљ само да се расколници уведу у канонски поредак, већ да се канонска јерархија УПЦ прогласи неканонском и расколничком. На будућем сабору пројектоване Православне цркве у Украјини који ће се сазвати у овом ставрпигиону неће бити канонске УПЦ јер она по одлукама, већ припремљеним, Васељенске Патријаршије неће ни постојати. У процесу који ће се убрзавати Васељенски Патријарх ће послије одбијања УПЦ-а и митрополита Онуфрија да прихвате Одлуке Васељенске Патријаршије одредити привремене егзархе и друге органе на челу УПЦ-а, чиме ће им бити и онемогућено да користе више ово име, већ ће бити државном уредбом преименовани као архиепископија Руске православне цркве у Украјини.

Овдје морам стати да дођем до даха, и да се сјетим ријечи једнога старца из совјетског времена о. Јосифа, који је на месијанске поруке које су долазиле из његове околине о оптимистичким виђењима да ће Цариград опет бити наш православни и да ће Света Софија опет бити црква одговарао: „Зашто ће нам Света Софија? Ко ће ући у њу? Распућин!“.

О Процесу УПЦ написано је ових мјесеци много различитих виђења[2] и предвиђања, али мало је тога учињено од оних који могу и требају, а то су помјесне православне цркве. Бојим се да и неће превише тога урадити и да ће ово стање „замрзнутог конфликта“ трајати дуго, барем до неког наредног Процеса. А онда ће се опет наставити истим путем, уз безбројне позиве на мир и љубав у свијету. Вратићемо се теми екологије, тако омиљеној Његовој Божанској Свесветости, и наравно правима хришћанских мањина у резерватима, са бригом до последњег преживјелог.

На крају, морам, не могу да не кажем о дубоко нехуманом позиву из последње Одлуке Васељенске Патријаршије, а која се односи на позив на избјегавање сваке врсте насиља у Украјини ради „очувања мира и љубави Христове“. Да нијесу поменули ово последње било би само лицимјерно ово позивање, у мору таквих сличних испразних фраза, којима се успут легитимизује такво насиље, али још позвати за свједока и Христа… Сјећам се, како ме је фасцинирала у раном дјетињству једна ријеч, скоро полуглас, који је моја комшиница изговарала када год се сусретала са неправдама у животу, а њих је, хвала Богу, било доста, она би на такве животне изазове одговарала рјечцом „Пи“. Послије сам сазнао да је Пи математичка константа која је бесконачна и непериодична. Пошто моја комшиница није била математичарка за њу је Пи било непромјењиво и значило је само Пи.

 

 

[1] Овај текст је прескромни чин благодарности гостопримству митрополита бориспољског и броварског Украјинске Православне Цркве, господина Антонија и његових сарадника у зиму 2012. године, када сам са колегом Ђогом боравио десетак дана на Кијевској духовној академији.

[2] Посебно је ту просвијећујући и укрепљујући допринос теолошког интернет магазина Теологија.нет, у којем је сваки исказ и свака ријеч у текстовима о кризи у Украјини био не само користан него и прави дар за уздарје свима онима који су ожалошћени оваквим догађајима. Уз сво уважавање свих добрих текстова о овој теми, треба издвојити изванредну микродисертацију Дарка Ђоге „Између три Рима: историја, садашњост и перспективе црквене ситуације у Украјини“, објављену у више наставака, коју, вјерујем, да су прочитали они који требају да је прочитају добро би се замислили.

 

Аутор је редовни професор на Философском факултету у Никшићу

Извор: теологија.нет

Pin It on Pinterest

Share This