Izaberite stranicu

На херцегновском Тргу од ћирилице 23.августа 2018.г. је одржано вече посвећено очувању српског ћириличног наслеђа.

Др Горан Комар одржао је предавање под насловом „Стећак и његово писмо“, а Небојша Рашо и Оливера Доклестић представили су нова издања: „Русија и Бока 1967-1918“ и „Српска закладна поморска школа у Србини“

Истичући да би Срби морали да носе ћирилицу као светињу, онако како поштују српске светитеље који су изњедрили српски народ, др Комар је казао да је ћирилица у средњем вијеку била универзално кућно писмо цијелог Балкана, онда када је тај темeљни балкански народ напросто имао потребу да пише. У огромним периодима времена који су обиљежени спонтаним изражавањем слова, и Срби и многи други око њих, баштинили су ћириличко писмо. Али, само Срби истрајавају у употреби ћириличког писма и у периодима у којима је то по њих било веома шкодљиво! У вријеме националних еманципација, током 19. вијека, хрватски народ и његова црква опредјељују се за латиничко писмо. Данас то исто чине муслимани, Бошњаци. Српски народ је поднио библијске жртве да би ћирилицу изнио кроз сва времена: кроз времена царске славе, времена националних еманципација и кроз времена апокалиптичких страдања. Други његови сусједи су се на глас и без муке одрекли ћирилице.

Представљајући књигу „Русија и Бока 1967-1918“ Небојша Рашо је бројним чињеницама поткрепио тврдњу да се Русија према Боки увијек односила покровитељски и заштитнички.

У тешким данима прогона православних и покушаја унијаћења под млетачком управом, цар Петар Велики подигао је глас у одбрану праваославних Срба. Од тада до мученичке смрти последњег руског цара Николаја II Романова Бокељи су у Русији имали заштиту и уточиште. Са друге стране, и Бокељи су пловили под руском заставом, дали свој допринос развоју морнарице и проливали крв за слободу Русије. Малена Бока оставила је значајан траг у историји Русије, као што је и велика Русија дала допринос историјском ходу Боке Которске.

Херцег Нови је град са највише задужбина у Црној Гори, један од најдарованијих градова од својих добротвора, уопште, на просторима гдје живе Срби, уз бок Београда.

– Задужбине су најплеменитија материјализација идеја просвећивања и образовања, светионици националног преображаја и самосвијести. Имајући то у виду, ми, некадашњи ђаци школе у Србини, чланови Фондације „Школа у Србини“, бивши ђаци из времена кад је у њој била Гимназија, па потом и они нешто млађи, ученици основне школе у истој згради, Задужбини „Ђуровић, Бошковић, Лакетић, Вукић, Становић“ у Србини, овом књигом желимо да скренемо пажњу јавности, структурама власти и управљања у Херцег Новом и држави Црној Гори, на значај ове задужбине, како у историји образовања херцегновског краја, тако и на саму чињеницу остављања залога будућим генерацијама. Морамо да скренемо пажњу на задужбинску школу у Србини, данас руину, обраслу у драчу и коров, која оваква каква је никоме не служи на част. Књига о школи је свједочанство о свима нама у овом времену, о брижнима и немарнима, о дародавности и честитости, али и књига о бескрајним правничким играријама, о слабости друштва да се избори са задаћом коју су оставили дародавци – казала је Оливера Доклестић.

 

 

У другом дијелу програма публика је била у прилици да чује изванредно извођење пјесама православног Балкана и Русије етно-појца Љиљане Поповић, уз пратњу музичара који свирају традиционалне, али и савремене инструменте. На програму је била њена ауторска музика, са албума „Жива вода“, инспирисана традицијом Балкана и Византије.

 

Pin It on Pinterest

Share This