Отац Сава Тутуш родио се на Савиндан 1950.год. у селу Полачи код Книна, у засеоку Турић подно Козијака, од оца Мијата и мајке Јеке, као најмлађе од петоро деце. Као младенца крстио га је прота Антоније ( Антун ) Пинчетић, један од оних богочежњивих и честитих и Истине гладних становника острва Вис који изабраше Истину и добровољно се приволеше вери православној. Са 6 година отац Сава је остао без оца који је боловао између осталог и од усташких рана задобијених у другом рату. Одрастао је са мајком хранећи се епским народним песмама ,о Косову и Мајци Југовића, о Предрагу и Ненаду, о Јанковић Стојану и другима, више него земаљском храном. Мајка га је учила историји, народнном етосу и препеваном јеванђељу, све појући и плачући. У осмом разреду основне школе остаје и без мајке. По завршетку школе као одличан ђак положио је пријемни и био први на листи за одлазак на даље школовање у Словенију али није има новца за пут – и тако вођен неком невидљивом руком и Божијим промислом обрео се у Книнској цркви. Ту му је пришао свештеник и сазнавши његову муку упитао га да ли би он ишао у богословију на шта је отац Сава потврдно одговорио. У јесен 1965.год. по благослову Епископа Далматинског Г.Стефана Боце уписао се у Богословију Св.Саве у Београду. Током школовања у богословији распусте би проводио радећи у банатској равници и на тај начин зарађивао новац којим је касније плаћао интернат. Недељом би певао на Литургијама у црквама у Панчеву и Глогоњу. На крају четврте године добио је позив за одслужење војног рока. Војни рок је служио у Крушевцу а свако слободно време и излазак проводио би у цркви Лазарици. Након одслуженог војнокг рока враћа се у Београд и 1971.год. завршава Богословију. Нако тога се вратио у родну Далмацију. Са дипломом свршеног богослова отишао је код свог надлежног Архијереја еп.Стефана да иште благослов за упис на факултет, но овај му то није дозволио, већ га је задржао као свог службеника у епархијском двору у Шибенику. Ту је отац Сава био до 1973.год. Те 1973.год. 16-ог Септембра вјенчао се са својом супругом Борком са којом је касније добио троје деце Александра, Јелену и Милоша. 22. Сепембра 1973. је рукоположен у чин ђакона у храму Св.Јоакима и Ане на Брибирској Главици а следећг дана прима свештенички чин у манастиру Крка. Од тада па до 1982.год. опслуживао је парохије: Ђеврске, Брибир, Доброполљце, Островица, Чиста мала. У тим парохијама се старао око обнове и украшавања храмова и духовног буђења народа. Апостолски свима је био све. То сведочи и податак да је за само једну годину наслеђени списак за једну крсну славу увећао са 20 домова који примају свештеника на 120! Тако је било и са осталим славама и сваке наредне године. Његово широко срце, упорност и одважност којом је ступао на обрађивање повереног му залога су давали плод. 1978.год. у Оћестову на храмовну славу у Цркви Св.Недеље бива произведен у чин протојереја од стране тадашњег епископа далматинског Господина Николаја Мрђе. Од Августа 1982.год. почео је да опслужује парохије Дицмо, Сињ и Убле код Сплита. Ту се такође старао око обнове и уређења храмова. Ту је стекао велики углед како међу православнима тако и међу великим бројем католичког живља. На тој парохији је остао све до средине Августа 1991.год иако му је од Маја исте године живот виже пута био угрожен од стране хрватских екстремиста а поготово за празник Св.Георгија и још једном када су ноћу наоружани људи дошли да га убију али га нису пронашли у парохијском дому јер је он знао да је у опасности те је спавао у комшијином сену. Али ни те опасности га нису спречиле да обиђе све и једну кућу у својој парохији пре него што више није могао да се врати. Коначно напуштајући дом у коме је живио у Дицму за собом оставља и ддео своје личне драгоцене библиотеке која је бројала више хиљада наслова у којој су биле и многе старе књиге које је са љубављу сакупљао и куповао ( знао је само за једну књигу да се запути у неку од београдских антикварница ).
У Републици Српској Крајни настанио се у својој новој породичној кући у Полачи и одатле опслуживао парохије Врлику, Цивљане и Цетину, родно место епископа Никодима Милаша. Као и на претходним парохијама и на овима је своје дане проводио облазећи поверену му паству и служећи Богу и роду. 1994.год. отац Сава је у порти новијег храма Вазнесења Господњег над извором реке Цетине подигао споменик – бисту Епископу Никодиму Милашу и чесму са мозаиком Св.Петке и припремио је и обнову древног храма Св.Спаса. Све ово су уништиле хрватске снаге у војној акцији етничког чишћења Олуја. Током ратних година отац Сава је због недостатка монаштва опслуживао и манатир Драговић и обнављао манастирски храм и конак. Тих ратних година и за време његовог опслуживања манастир је посетио и принц Томислав Карађорђевић.
У годинама проведеним у Далмацији отац Сава је у слободно време и писао и нешто од тога и објављивао. Богословске и научно-популарне чланке објављује у црквеној периодици: Православље и Истина, листу епархије Далматинске у коме је био и члан уредништва. Пише и објављује и духовно-народну поезију. Припремио је за штампу и збирку посмртних беседа изговорених на опелима палих у борби за Српску Крајину 1991-5. Сви његови рукописи су поделили судбину његовог породичног дома – спаљени су као и огромна лична библиотека.
У Августу 1995.год. у колони са својим народом напушта Крајину и долази у Београд и након толико година опет је у Богословији Св.Саве у Београду са осталим свештеницим епархије далматинске и чека одлуке ванредног Светог Архијерејског Сабора СПЦ. Ту се среће са Високопреосвећеним Митрополитом Црногорско-приморском Господином Амфилохијем Радовићем који га позива да дође код њега на Цетиње што отац Сава и прихвата.
Тако је Господ благословио његово служење да иде на ново стратиште своје Цркве, на развалине мученичке светосавске епископије Зетске и да се придружи Митрополиту у подвигу поновног духовног и материјалног изграђивања народа Божијег и Цркве Христове у Црној Гори. Од септембра 1995.год. преузима дужност секретара ЕУО-ра Митрополије Црногорско-приморске и ту дужност је обављао све до Јула 2010.год. Настанио се на Цетињу и Динару заменио Ловћеном, о коме је као дете слушао, и који је и у Далмацији гледао гледајући слику Његошеве капеле. Због здравља нарушеног у рату није се прихватао парохије али је као секретар Митрополије сада уместо парохије обилазио читаву Црну Гору, и парохије и манастире, бринући и старајући се око обнове храмова и манатира и организовања живота Цркве. Огромнан труд отац Сава је уложио да Цркви буде враћена земља у Беранама, манастир Подмаине у Будви и Ман. Превлака, прво седиште Митрополије. 1999.год. је уградио себе у Ман. Превлаку градећи први конак и просторије и припремајући прославу 780 година Митрополије. На предлог Митрополита СА Синод га је одликовао правом ношења напрсног крста и исти му је уручио блаженопочивши Патријарх Српски Господин Павле управо на прослави и слави манастира Правлака 26.Јул 1999.год.
Од школске 1996/7 до краја 2000.год. предавао је Црквену администрацију у Богословији Св.Петра Цетињског на Цетињу. Такође током свог службовања у Митрополији руководио је и свим пословима добротворног фонда СПЦ „Човекољубље„ у Црној Гори и на тај начин помагао многима, не само избеглицама већ и сиротињи и болеснима.
О томе какав је отац Сава трудбеник био на душама поверених му људи сведочи и број оних људи који су долазили у Цетињски манастир да га обиђу а који су родом са свих парохија које је он опслуживао у Далмацији. Исто тако је и на Цетињу и у читавој Црној Гори стекао велики углед и велики број пријатељстава и кумстава. Велику љубав је имао и за свога Митрополита и своје саслужитеље у Црној Гори, како свештенике тако и монахе. Од 1999.год. се у издањима књиге Ко је ко у Црној Гори налазио на листи 800 најугледнијих и најутицајнијих личности Црне Горе.
Када је 2010.год. напустио функцију секретара ЕУО-ра настанио се у Земуну, у породичној кући коју је изградио 1999.год.. Од тада је редовно одлазио у Митрополију за празнике Св.Петра Цетињског и Св.Василија Острошког јер је осећао нераскидиву везу са тим светињама којима је служио толике године а и са људима које је доле оставио. Тако се и ове године са супругом упутио у поход светињама Црне Горе.
За празник Св. Василија 2013.год. служио је Свету Литургију у Острошкој светињи. Наредни дан је провео у Цетињском манастиру са братијом и у канцеларији у којој је провео толике године. Задњи свој дан на земљи отишао је у манастир Дајбабе и служио помен на гробу свог новопрестављеног пријатеља, „брата свога кога љубљаше„ Архимандрита Луке Анића. Након тога је обишао радове у манастиру Режевићу, посетио манастир Прасквицу и отишао у Будву. Ту се нашао са својим кумом Славком и пријатељем оцем Јовом и након што су поседели и поразговарали на рукама своје супруге и кума и пријатеља предао је дух свој Господу Своме, да са претцима својим пева песму Богу: Благословен си Боже Отаца! Након упокојења његово тело је изложено у цркви Св.Петке у Будви где је свештенство и монаштво митрополије целу ноћ служило помене и читало Јеванђеље. Сутрадан Његово Високопреосвештенство Митрополит Црногорско-приморски је служио Свету Архијерејску Литургију у цркви Св.Петке и одржао беседу о оцу Сави у којој је истако како му је отац Сава дуго година заслужено био десна рука у свим пословима и колико је отац Сава значио и Митрополији и свештенству али и да је његова смрт била онаква за какву се молио и хришћанска. Након Св.Литургије тело оца Саве је превезено у његову кућу у Земун. 16.Маја у Манатиру Светога Архангела Гаврила у Земуну, у коме је иначе отац Сава служио током свог боравка у Београду, служена је Света заупокојена Литургија од стране свештенства митрополије Црногорско-приморске и београдског свештенства којом је началствовао игуман Цетињског манатира Протосинђел Методије Остојић. На Литургији окупљенима се беседом о оцу Сави обратио његов наследник на месту секретара ЕУО-ра Митрополије Црногорско-приморске и парох цетињски протојереј-ставрофор Обрен Јовановић. Након Литургије опело је служио Епископ Будимљанско-никшићки господин Јоаникије Мићовић и обратио се присутнима својим словом о оцу Сави. Након опела литијом кроз Земун његово тело је пренешено до Земунског гробља и сахрањено испред Харишеве капеле посвећене Св.Великомученику Димитрију Солунском који је и крсна слава породице Тутуш. Након помена на гробљу беседу је одржао син оца Саве Милош. Ту је отац Сава остао да чека трубе Судњега дана.
Волео је Црну Гору и њене светиње и њен камен, заволио је скоро као своју Далмацију. Бивајући прави хришћанин заиста је свугде на овоме свету био у исто време и домаћи и странац. Распео је себе својој Цркви, своме народу и својој породици. Више пута је посети и свету Гору Атонску и њу је носио у срцу. 2009.год. је са својом супругом обишао и Свету Земљу и до свога задњег даха је био под тим утиском и свако од мјеста Христовог живота и страдања му се још више урезало у његово срце. Имао је огромну љубав за све и чак и када ју је крио, поготово службујући у Црној Гори у којој је често морао и строго комуницирати са људима. Али ко год би га мало боље упознао, испод спољашности тог крупног тврдог човјека са Динаре крио се отац Сава великог хришћанског огњеног срца и љубави за све. И то срце је до свог задњег земаљског откуцаја горело љубављу ка Богу, Цркви Његовој и ближњима. Сви ће га памтити као човека који је, по речима Златоуста, „познавао законе пријатељства„ и живео по њима, човека пуног самилости и сапатње за друге, оданог служитеља олтара и ближњих, пуног примера чојства и јунаштва. Није постојало људског једа и муке и невоље коју једна чаша вина са оцем Савом не би одагнали. Као што можемо увидети из овог кратког животописа блаженопочившег оца Саве цео свој живот, ма где да се нашао посветио је Господу своме и Цркви Божијој.
На позив Господа свога одговорио је. Узео је крст свој и ишао за Њим трновитим и уским путем и сведочио Реч Његову и Васкрсење Његово. Са Павлом може поновити:„ Добру трку трчах…„ и са Давидом :„Законе Твоје и реч Твоју сачувах…„. Мало је речи за велике људе.
Милош Тутуш