Априлски број часописа „Свевиђе“, чији је издавач Епархија будимљанско- никшићка, у уторак 8. маја је представљен у Никшићу у оквиру духовно- културне манифестације „Дани Св. Василија Острошког“.
„Свевиђе“ се објављује већ шеснаест година и намијењен је за вјеронауку, хришћанску културу и живот цркве, али се у њему могу прочитати и текстови који се односе на актуелне теме, како у Епархији тако и у остатку Црне Горе, попут питања језика, писма, идентитета и традиције.
– „Свевиђе“ сабира једну духовну историју бар половине Црне Горе, и ослања се на ту дубинску, најдубљу вертикалу и на њену обнову. Обрађује, осим црквених дешавања, и актуелне теме, не ослања се значи само на архиву, на оно што је било, већ се ослања и остварује контакт са нашим истинским, свакодневним и епохалним проблемима. Тако да је овај часопис један љетопис Епархије која се интензивно обнавља и која ангажује људе из цијелог српског културног и духовног простора, рекао је на промоцији у Словенском културном центру књижевник Милутин Мићовић.
Подсјећајући да се наредне године обиљежава осам вијекова од утемељења Епархије, протојереј Миодраг Тодоровић нагласио је да од Св. Ћирила и Методија па до данас није било културе а да није била хришћанска. Један човјек и један народ, казао је он, могу направити кућу само на једном темељу, а преправљањем тих темеља само се може направити кула од карата коју сваки вјетар може да понесе.
– Да је то тако управо нас „Свевиђе“ подсјећа да све што је настало на ћирило- методијевским темељима оно има континуитет, чврстину и оно није крхке грађе, рекао је протојереј Тодоровић.
За профилисање „Свевиђа“ које је по много чему важно гласило обновљене Епархије, садашњи уредник ђакон др Никола Маројевић захвалио се првим уредницима часописа, покојним Драгиши Маџгаљу и Влајку Ћулафићу. Њихова имена, истакао је он, уписана су у поменик заслужника Епархије, наше српске просвјете и светосавске културе.
Теме које налазе своје мјесто у „Свевиђу“ на неки начин „саме долазе“, попут питања језика те „најинтимније куће нашег унутарњег постојања“. У броју посвећеном ћирилици и њеном значају за српски род и за живот сваког човјека смо видјели колико је важно сачувати континуитет и чувати предање.
– Ту је кључна улога цркве божије, тиме се чува идентитет сваког човјека. Не можемо случају, и тзв. „слободи избора“ препустити питање идентитета. Морамо знати ко смо, шта смо, одакле смо и куда идемо. То се мора преносити дјеци. Стога је велика одговорност пред нама родитељима, наставницима и свештеницима. С неистином нема никаквог компромиса. Једна је истина божија и правда божија, а сваки народ је изабрани народ. Српски народ је у прошлом и овом вијеку изабрани народ божији. Изабран је својим страдањем за истину и правду божију, истакао је ђакон др Маројевић.
Б.Б.
Извор: Дан
