У порти музеја Марка Миљанова на Медуну код Подгорице данас је одржана свечаност уручења Књижевне награде „Марко Миљанов“ Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију за књигу „Свети Петар Други Цетињски пустињак и Ловћенски тајновидац“.
У име лауреата, награду је примио викарни досадашњи викарни Епископ диоклијски, а од данас изабрани Владика буеносајрески и централнојужноамерички господин Кирило, а уручили су је предсједник Удружења књижевника Црне Горе Новица Ђурић и добротвор ове књижевне манифестације, власник компаније „Царине“ из Подгорице Чедо Поповић.
Претходно је књижевник члан жирија Будимир Дубак прочитао образложење рекавши између осталог да је дјело Митрополита Амфилохија ‘Свети Петар Други, Цетињски пустињак и Ловћенски тајновидац’ својеврсни је мозаик, који у обиљу вриједне литературе о Његошу заузима јединствено мјесто.
„Захваљујући дубинским тумачењима Његошевог људског и књижевног портрета Митрополит Амфилохије представља незаобилазан путоказ за читање и разумијевање ремек-дјела, које Његоша ставља у саме врхове свјетске књижевности. Стога се жири једногласно опредијелио да књижевна награда „Марко Миљанов“ припадне најугледнијем члану Удружења књижевника Црне Горе Митрополиту Амфилохију, чије цјелокупно велико дјело оличава примјере чојства и јунаштва у данашњој распетој Црној Гори“, казао је Дубак.
Предсједник жирија, пјесник и академик Матија Бећковић рекао је да су сви цетињски митрополити на Његошевој столици Његоша славили су као свеца и тумачили његово дјело.
„Митрополит Амфилохије га је преместио на икону, написао његово житије, кондак и акатист. Први је после Владике Николаја осветлио Његошеву најдубљу религиозност исказану језиком најдубље стваралачке воље у његовом литургијском песмотвору. То је било тим неопходиније, што је седамдесет година Његош рашчињаван и отиман од своје Цркве, атеизиран и проглашаван безбожником и марксистом. Није случајно да му је на штампаним књигама изостављано владичанско звање, као што није случајно ни што га је Његош истицао и стављао на прво место, не пропустајући да га наведе. На корицама Горског вијенца у монашкој анонимности изоставио је своје име и презиме, додајући једино иницијале уз владичанску титулу која је упућивала и на сам садржај“, казао је он.
Бећковић је додао да је данашње окупљање организовано срећним поводом код два Марка, на Марковдан, пред кућом Марка Миљанова.
„И та два Марка су писци два Јеванђеља – једног писаног у Мисиру и другог на Медуну. Има много места и награда, али нема ни једно примереније да се на њему уручи награда Марка Миљанова за књигу Петар Други Ловћенски Тајновидац. А гдје је Марко Миљанов, ту су и свети апостоли Марко и Петар“, нагласио је он.
Додао је да је Свети апостол Петар написао двије посланице.
„А Свети Петар Цетињски их је написао на стотине. Ловћенски Тајновидац је препевао свемир и као скривени светац заувек нас оставио заробљене у свом вербалном свемиру“, истакао је он.
Бећковић је казао да се за једног од њих двојице вјеровало да иде ноћу и у ћивот уноси пржину, а за другог се данас у поверењу шапуће да није у маузолеју.
„И да се камење срушене капеле ноћу пење на Ловћен, а пре зоре се кришом разилази. Господо хришћанска, децо два Света Петра, грех би било када се ми, коротни Срби, како су некад звали Црногорце, данас на овоме месту не би радовали што смо доживели овај дан и овај чин. Нико није проклињао великаше колико Пустињак Цетињски, а нарочито вође које су водили други. Он је веровао да је Црна Гора рођена на Косову и да се српска слобода склонила у Црну Гору и ту нашла последње уточиште. Од нас зависи хоће ли умрети гдје је рођена и нестати тамо где је утекла“, поручио је он.
Нагласио је да је избројано да Његош у свом дјелу после Бога највише помиње Обилића, и да није случајно што и ми у нашем времену после Бога највише спомињемо Његоша.
„И после свега можемо рећи: ако нема ништа што не знамо, онда је ништа све оно што знамо. Оба Света Петра Петровића звала су на помирење без кога нема спасења и опомињали да смо и окренути леђима браћа, и да нас нико не може разбратити. Као да нас ни Марко Миљанов више не зове само да бранимо другога од себе, него можда још више на још више чојство да бранимо онога Србина у себи, угроженога и ућутканога у наше време“, рекао је Бећковић.
Пожелио је да нас света десница Ловћенског Тајновидца изведе из ћор-буџака у који смо доспјели.
„Нека ова награда, у чијем је жирију био и Марко Миљанов буде срећно признање и захвалност Митрополиту Амфилохију Радовићу“, закључио је Бећковић.
Владика Кирило је поздравио све присутне госте, чланове УКЦГ, и захвалио у име Митрополита Амфилохија, који је био спријечен да лично прими награду управо због тога што је као досадашњи администратор Епархије буеносајреске и централно-јужноамеричке на засједању Светог сабора Српске православне цркве које је у току, данас подносио извјештај и предложио њега као кандидата за архијереја ове Епархије наше помјесне Цркве.
„Митрополит је морао да буде на Сабору када се доносила одлука о мом постављењу на то мјесто, а биле су и друге важне одлуке данас. Он вам свима шаље благослов и, наравно, и велику захвалност за то што сте у њему препознали и тај дар који су имали наше Владике, дар пјесништва. Ја да кажем, са своје стране: ако је ико заслужио да добије награду Марка Миљанова, онда је то наш Митрополит Амфилохије“, рекао је Владика Кирило.
Владика Кирило је пред почетак ове свцечаности са свештенством одлужио помен на гробу Марка Миљанова на Медуну.
Рајо Војиновић
