Претопли мајски дан. Испред Цетињског манастира наизглед све је уобичајено.
Ипак, пажњу ми привлачи насмијани млађи човјек дуже коврџаве косе окружен животињама. Мислим да овај несвакидашњи призор никога није оставио равнодушним. Просто привлачи ваш поглед, буди знатижељу.
Магаре, овце, козе и пас употпуњују безбрижну слику овог момка који на раменима носи велики натоварени ранац, што говори да се неће задржавати, да се упутио даље, ка неком свом одредишту.
Упознајемо се.
Путник намјерник је Федерико Делизе из Трста и на свом путу до Сирије зауставио се синоћ испред Цетињског манастира. По његовим ријечима на овај подвиг одлучио се јер је прије осам година схватио да мора да промијени свој начин живота.
Како сам истиче мало по мало схватио је којим путем треба да крене.
-Сигуран сам да је ово мој пут. Пјешке са животињама идем у Сирују и тамо ћу водити једноставан живот на селу, без струје, аута, механизације. Радићу све мануелно. Живјећу као што се некада живјело, са скоро дјечјом радошћу објашњава на добром српском језику Федерико и изражава наду да ће тамо ( у Сирији) бити доста људи са којима ће моћи да организује нормалан и добар живот.
Каже да је језик научио током једногодишњег боравка у Загребу, учио је из књиге, али највише из конверзације са људима.
На питање да ли вјерује да ће он и његово мало стадо стићи до Сирије каже да вјерује у свој пут и да иако користи заобилазне путеве уредно пролази кроз све царинске пунктове.
Опраштајући се од Федерика који је кренуо на необичан и нимало лак пут у напаћену Сирију остаје само да му пожелимо срећу и да уз Божју помоћ стигне до свог циља, обичног и једноставног живота без комфора и комодитета а пуног љубави.
Весна Девић