Аутор: Александра / Загреб, 23.04.2018.
Понедјељак је. Јутро на мојем загребачком брду. Сједим испред куће. Тамо гдје волим. Пијем каву. Распрострла сам мале иконице, магнете које сам донијела из Јасеновца. Иконописала их је монахиња Марија.
Јучер сам у манастиру изабрала једну сву плаву, с разиграном дјецом да остане мени. Некако је весела. Дјеца мученици, па весело. Можда тако желим видјети мученике. Тако их видим. Као васкрсле.
Одавно размишљам о мучеништву, од оног дана кад су ме крстили и дали ми име једне мученице с другог краја Земаљске кугле. Далеке Русије. Од тада мој мали ум покушава разумјети мучеништво као посебност. Не знам. Морат ћу одлучити и подијелити те мале иконице онима којима сам их намијенила.
Сједим. Гледам већ помало оцвале тулипане и присјећам се проживљеног јучер. Мати Серафима је неки дан послала обавијест да ће се у селу Млака 22. травња 2018. године љета Господњег освештати црква пророка Илије. И одмах пожелим ићи. И сама сам знала да ће се ових дана обиљежити пробој логораша и желим ићи. Вољела бих да им могу и помоћи радом, али мене су снашле разне невоље и тешко ми је било што посложити и наћи вријеме и снагу за све што морам и желим.
Преговарам с једним братом из цркве и он одлучи да ипак овај пут не може ићи. Већ одустанем и јавим Мати да ипак не могу доћи. Мати ми је нашла пријевоз и устајем у рану зору. Идем на први влак од Гајница до загребачког Главног колодвора. Раном зором у влаку искушење за мене. Карта кошта десет куна. Дајем кондуктеру сто куна и он одлази а да ми није вратио кусур, на што му кажем: ”Па узели сте ми сто куна”. Он каже: ”Вратит ћу вам остатак до колодвора”.
Мени пролази кроз главу: ”Хало, желиш се причестити… ма пусти, ако му треба тих сто куна”. И човјек за двије станице долази и доноси остатак новаца.
Пожурим од колодвора до Трга да ухватим седамнаестицу да не касним на договорено вријеме и мјесто. Долазе У. и њена мајка у зеленој лади Ниви. Теретни руски аутомобил и три загребачке даме одлазе за манастир. Помало комична сцена.
У. и њена мајка су заиста топле госпође. Мајка помало живахног карактера, изразито лијепих тамних очију и У. топла жена мојих година. Зрачи топлином која се ријетко сусреће. Понијеле су торту за манастир. Ја нисам понијела ништа. Могуће је да је то први пут да идем у јасеновачки манастир и не носим ништа.
Помало ме срам, али свашта ће се мени још у животу десити. Бог нас ставља у разне ситуације да учимо и да се смирујемо. И ја сама се кроз трпљење свега што ми се дешава учим трпљењу. Није лако. Мора се.
Мати Серафима нас је топло поздравила и одвела да узмемо благослов владике Атанасија и владике Сергија. Мојим супутницама владика Атанасије је рекао да су мутаве. Сама знам да он јесте владика пун љубави, али за некога тко тек улази у цркву тако нешто казати… може се уплашити. Али оне су тако драге жене да су схватиле очинску љубав владике.
Од Јасеновца до Млаке повезао нас је отац Зоран из Босне. Дошао је са сином Николом. Жена му је из Украјине и не може у Хрватску без визе. Питам га да ли дјеца говоре руски… Свакако да говоре. Дуго нисам срела тако једноставног и топлог свећеника. Рекао је на растанку да га споменем кад будем ишла на света мјеста. Хоћу.
Неки људи нам се дубље урежу у сјећања. Он је духовник који је дотакнуо моју душу. Тако једноставан, а тако посебан. Угодно разговарамо и приближавамо се Млаки, цркви.
Не смијем гледати на Саву. Сунчан је дан. Тече плаво-зелена вода, ријека по којој плутају гране од недавне поплаве. У мојој глави створи се слика дјеце мученика која су плутала низводно низ ту бескрајно тужну ријеку у не тако давној прошлости. У вријеме кад је човјек већ био на високом цивилизацијском нивоу.
Могуће да и није био кад је био у стању учинити тако велико зло.
Митроплит Амфилохије води молитву. Идемо у опход око цркве и читају се Јеванђеља. Близу је Сава. Не смијем мислити на Саву. Одмах се искотрља нека суза у оку.
Улазимо у цркву. На иконостасу је икона Господа, држи књигу, закон и пише… Мој суд је праведан… Цијелу литургију нисам могла одвојити поглед од управо те иконе. Повремено прелетим по цркви. Монахиња Марија (вјерујем да је то управо она учинила) ју је цвијећем уредила. На прозору је жути цвијет. На мјесту на ком сједи владика у цркви је икона Господа и малени, бијели цвјетови као малене сузице које плачу за својом дјечицом.
У пријестоље Божје уграђују се мошти дјеце мученика. Потресно. Непоновљиво. Тужно. Бескрајно тужно. Царство небеско на Земљи.
Тече молитва и у улазним вратима у стаклу угледам лик патријарха Иринеја. И он се дошао поклонити дјеци мученицима. Ту је и наш загребачки митрополит Порфирије. Није се још у потпуности опоравио од болести и операције. Драго ми је видјети га овдје. Долази из мог родног града. У духу смо сви једно и заједно гдје год да јесмо. То је саборност. Мислим да јесте и да то исправно схваћам.
Тече литургија и причешћујемо се. Посебно ме се дојмило кад сам видјела да је владика Јован отишао с путиром на крај цркве да причести двије старице. Једна од њих је бака Љуба. Отишле смо до њене куће прије повратка у Загреб. Каже она мени: ”Не измуче се сви људи једнако. Како си се ти измучила лани грабљајући ону траву.” Говорим јој: ”Бако, није мени то тешко. Не знам другачије. Не дајем од себе сто посто. Дајем више од тога јер моје срце тако жели.”
На крају литургије обраћа нам се један стари деда који је тих кобних ратних година Другог свјетског рата успио побјећи из млачанске цркве и један Ром који је дошао из Црне Горе. Симпатично каже да је јутрос митрополиту Амфилохију рекао да је Бог њима Ромима мало дао и да од њих мало тражи. Сад би била сретна моја Наталија. Она њих, Роме, посебно воли. Разлио се смијех по цркви. Ведар је дух ромског народа. И у овом тужном тренутку.
Могуће и не тужном, јер је то дан васкрсења. Крај је литургије и излазимо. Ту је и један штагаљ, кућица која ће даром митрополита Амфилохија постати и метох манастира Јасеновца. Ту некако наиђе и митрополит Амфилохије и узимам његов благослов. Не волим се гурати да узмем благослов. Увијек пуштам да Господ уреди од кога ћу га и кад добити.
Враћамо се у Јасеновац. Одлазим да се поклоним моштима мученика. И јасеновачка црква је уређена у Маријином духу. И славонски пешкири се вијоре са хорског балкона. Излазим и сусрећем мајку мати Серафиме. Она ме поведе да подијелимо народу каву. Ту сусрећем и брата Дарија из Лијевча. Једног младог човјека који је цијелога себе посветио да оживи лик страдајућег свећеника из његовог краја.
Тај рад пратим на фб-у. Имам само једну каву, а њему требају двије. За њега и свећеника. Каже дат ће свећенику. Гледам да му прибавим још једну и успијевам, Драго му је и потапша ме по рамену. Волим ту босанску топлину. И сама сам по мајци Босанка. Пуно сам путовала по крајевима гдје живе Срби, али од свих Срба мени су најдражи и најближи управо босански Срби.
Можда је то и нормално. Природно. И сама сам дио њих иако имам загребачку дистанцираност, али та њихова топлина је дио и мог срца. Перем суђе у кухињи и долази отац Зосима с Острога. Пита ме одакле сам. Из Загреба. Каже: ”Имате руски нагласак”. ”Ма знам, сви то говоре, да сам Рускиња. Говорим руски, али нисам Рускиња.”
Вади иконицу светог Василија Острошког са дјелићем одежде. Некако ми је посебно драго да сам је добила. Осјећам близину мени посебно драгог Светитеља. Мојим одласком на Острог промијенио се мој цјелокупни живот, па и моји одласци у Јасеновац су индиректно повезани с одласком на Острог и познанством из тог доба.
Промисао Божји је баш сестре с вољеног језера довео у Јасеновац. Богу хвала. Одлазим још једном до моштију да се поздравим, опростим. Растанак је тежак. Монахиња Марија ме питала кад ћу им мало доћи. Вољела бих, али не знам. Тешко је у овом тренутку оставити моје. Хоћу. Сигурно. Увијек се враћам мученицима.
Узимам благослов мати Серафиме и једну малу иконицу јасеновачких мученика и одлазим својој кући с мишљу на плаво-зелену ријеку која низводно носи гране у бескрајну слободу.
Извор: Фејсбук страница Манастира Јасеновац