Izaberite stranicu

Синоћ је у Дворани “Парк” у оквиру „Дана руске духовности и културе“ у Херцег Новом одиграна представа “Старовременске спахије” редитеља Георгија Васиљева у продукцији Позоришта младих из Санкт Петербурга, добитник најзначајније петроградске театарске награде “Златни софит”.

Представа је рађена по истоименој књизи Николаја Васиљевича Гогоља. „Старовремске спахије“ нису само дјело које осуђује лијеност и бесмислени начин живота, већ нас истовремено тјера на дубоку замишљеност над питањима савременог живота, над узроцима те страшне празнине људског постојања.

Доносимо вам текст о овом књижевном дијелу који је за Радио Херцег Нови приредила проф. Загорка Зечевић:

„Гогољ је у ” Старовремским спахијама” исмијао испразан живот становника спахијских имања, ограничен искључиво на физиолошке потребе. Писац извргава руглу бесмисленост живота, “гдје ни једна жеља не прелази преко плота дворишта.” Тугом за истинским, здравим друштвеним животом људи проткана је цијела прича.

Јунаци ове сатиричне и истовремено лирске приче о љубави, јесу Афанасиј Иванович и Пулхерија Ивановна, провинцијски брачни пар који живи изоловано од свијета, у тишини свога дома и својих навика које су постале њихова друга природа. Они живе спокојно, једно другом су бескрајно одани. Иако су деценијама у браку, они се међусобно ословљавају са „Ви“, уз пуно деликатности и поштовања. Смисао њиховог живота је у међусобном поштовању и богатој исхрани. Представљајући нам добре старце, Афанасија Ивановича и Пулхерију Ивановну, њихову интелектуалну ограниченост, лијеност, опсједнутост кулинарским интересима који су изнад свих других људских потреба, писац се цијелим бићем истинског хуманистичког протеста противи друштвеном поретку који од човјека прави богаља. Паразитски начин живота потпуно уништава човјека – то је централна мисао ” Старовремских спахија”.

Гогољ има амбивалентан однос према својим јунацима – с једне стране је то беспоштедна критика наказности испразног живљења, гдје и оно мало љепоте и доброте пропада у бесмислицама, а с друге стране, он дубоко саосјећа са њима. Међутим, у овом случају не постоји контрадикција, јер смисао Гогољевог двосмисленог односа према његовим јунацима лежи у његовом хуманизму, ставовима о човјеку и његовом положају у конкретним социолошко-историјским условима.

Афанасиј Иванович и Пулхерија Ивановна су људи као и сви други, а не некакви полуидиоти каквима на први поглед изгледају. Чак и кроз суморну атмосферу тривијалности, ситничавости и досаде њиховог битисања, откривају се њихове добре људске особине — гостољубивост, несебичност, срдачност, искрена љубав. Зато „Старовремске спахије” нису само дјело које осуђује лијеност и бесмислени начин живота, већ нас истовремено тјера на дубоку замишљеност над питањима савременог живота, над узроцима те страшне празнине људског постојања.

Управо са том медитацијом је повезан сав лиризам приче. Гогољ је невјероватном снагом свог талента показао како људи пропадају у условима наказности живота модерног друштва, али чак ни у томе не губе људске квалитете. Афанасиј Иванович и Пулхерија Ивановна су дивни људи који су по својој природи неспособни на било какво зло, који до те мјере живе једно за друго, да смрт једног, представља смрт и за оног другог. Писац према њима несумњиво гаји дубоке симпатије.

“Невидљиве сузе” и смијех сатире који су присутни и у овој дивној причи – то је оно што и иначе карактерише Гогољев хуманизам.“

Представа је на програму вечерас и сјутра у 19 часова.

 

Фото: Татјана Витомировић

Pin It on Pinterest

Share This