На Спасовдан, 25. маја прослављена је литургијски храмовна слава цркве Вазнесења Господњег у Подгорици.
Светом литургијом началствовао је старјешина Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, протојереј – ставрофор Драган Митровић, уз саслужење протојерејâ : Далибора Милаковића, Предрага Шћепановића, Миладина Кнежевића, Николе Пејовића, Бранка Вујачића, као и протођакона Владимира Јарамаза.
У славу и у част Божију, током Свете литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења.
Светим Тајнама Тијела и Крви Христове приступио је и присајединио се већи број сабраних, а након Светог Причешћа, у славску литију са трократним опходом око цркве кренуло је свештенство са вјерним народом, у чијем прикључку је освештан и пререзан славски колач.
Том приликом многобројно сабраном вјерном народу, надахнутим и бодрим празничним пастирским словом, обратио се настојатељ Цркве Светих Новомученика Момишићких и парох момишићки – протојереј Никола Пејовић :
„Када се сабирамо на оваквим сабрањима, ми се не сабирамо за пролазност и за нешто што важи годину, десет, петнаест или стотину година, него се сабирамо за вјечност.
Будући да је у овом нашем сабрању сабрана и историја и прошлост и садашњост и сабрана је такође будућност – то је сила и чудо Свете Литургије.
Зато се увијек радујемо када се сабирамо на светим службама Божијим, а нарочито се радујемо празничним поводом, на данашњи празник Вазнесења Христовога и славе овога Светога Храма.
Овога древнога храма светога који је послије Првог свјетског рата, био запуштен и био је такав на саблазан онима који су пролазили овуда, али, који се силом Свете службе и Свете Литургије и силом Цркве Христове и надахнут свештеницима који су овдје служили – се обновио, обнавља се и нараста и ево из њега је израстао један Храм Христовог Васкрсења.
Зато је увијек радост када се овдје саберемо.
А овај празник Вазнесења, како је диван, како је красан – најбоље можемо чути и видјети по овим богослужбеним пјесмама, можемо да видимо каква је тајна овога празника.
Управо почесмо овај литургијски славопој са пророком Давидом и са његовим стиховима : „сви народи запљесните рукама.“ – дакле, аплаудирајте – јер аплауз је одраз одушевљења – сви народи запљескајте рукама и ускликните гласом радовања !
И заиста, ево дана радости, дана одушевљења, а све то зато јер нам је заиста Васкрсењем и Вазнесењем Христос показао пут човјековог живота и смисао нашега живота.
Зато, ми немамо другог пута до христоликог, васкрслог, крсто-васкрсног и вазенесењског пута, а тај пут почиње у Цркви Христовој, почиње Светом тајном Крштења и Миропомазања.
Такође, овај празник и пјесме које пјевамо неодвојиве су од онога празника којег Црква радосно ишчекује, а то је празник Силаска Светога Духа на Апостоле и зато одлазећи и вазносећи се Господ своје ученике није оставио без утјехе, него им је обећао да ће ниспослати Духа Светога који ће их увести у истину.
Нама Црква Христова не даје све на готово, него се увијек иза Цркве Христове оставља један вео тајне који ми по дару наше вјере и наше љубави и подвига нашега – откривамо.
Тако и на тај начин улазимо у те тајне истине, а почетак сазнања те тајне јесте Миропомазање – дакле онда када примамо Духа Светога, а прије тога слиједи Крштење – тада свлачимо старога човјека а облачимо се у новог човјека – новог Адама – Христа Бога нашега.
И због тога је велики овај празник, велики је јер нам показује куда човјек стријеми и куда је човјеку Бог намјенио мјесто.
Када знамо куда смо кренули – онда можемо и мало да залутамо, али битно је да знамо на који пут треба да се вратимо.
А овај пут – пут крсто-васкрсни, пут Вазнесења – он нам се открива кроз овај празник, показујући да је мјесто човјеково – не у гробу, већ да је мјесто човјеково са десне стране Бога Оца.
Према томе, Христос се није само вазнио као Бог, како нам и казују управо богослужбене пјесме, јер да се вазнио само као Бог – шта би у томе било чудно, важно ? И какве би ми користи од тога имали ?
Али, Он се вазнио и као Бог и као човјек, јер је био савршени Бог и савршени човјек и показао је да људска природа може да заједничари са Богом Оцем.
Ето такав је Бог наш.
Он је Бог љубави, Бог човјекољубља, Бог праштања, Бог трпљења и зато би требали сви да Га загрлимо и да кренемо тим путем крсто-васкрсним и вазнесењским путем.
Дај Боже да се – као што смо данас овдје сабрани – саберемо и око престола Цара Славе – да се око Његовог престола саберемо. – закључио је тиме своје пастирско надахнуто празнично слово отац Никола.
Овогодишњи домаћин и кум храмовне славе господин Божо Куч, припремио је пригодно послужење за сав присутни народ, а овом приликом кумство за следећу годину примили су Владимир Чађеновић и Балша Срдановић.
Стога је евхаристијско сабрање и заједничарење у торжественом прослављању празника Вазнесења Господњег настављено за славском трпезом љубави.
Борис Мусић
