У марту 2016. године Иви Бијелић, малој житељки Херцег Новог, установљен је рак костију. Након кратког лечења у Београду, породица Бијелић одважава се и одлази у Штутгарт у, по многима, најбољу онколошку клинику на свету, где су од јуна 2016. до марта 2017. године исцрпљени сви могући медицински покушаји лечења њене болести. Ујутро, у петак 17. марта 2017. године мала Ива испустила је свој последњи дах. Сахрањена је у недељу, 20. марта на гробљу у Херцег Новом.
Знаменита нам је прича о Ивином животу, баш као и она о малом Иљуши у роману Браћа Карамазови. За кратко време сазрела је много, још у једанаестој години овде на земљи дознала истину. У периоду од прошлог до овог Великог поста приредио нам је Господ преко Иве дубоко проживљујућу веронауку. Импресивно је колико се у духовном полету превалило за ту једну светлосну годину. Присећамо се како су деца, попут малих апостола, надахнула цео Херцег Нови и Боку својим дирљивим акцијама прикупљања помоћи Иви. Брзином светлости прикупили су за њено лечење у Штутгарту значајан део од астрономске цифре (300 000 еура). И не само то, мала деца ујединила су нас у љубави према Иви и учинила бољим него што смо иначе. Сећајмо се тога засвагда; и како смо само волели Иву и волимо је и како је нас волела она, мила, добра и храбра девојчица! Уверили смо се како љубав не преза ни пред немогућим. С таквом вером и љубављу дочекала је породицу Бијелић наша црквена заједница у Штутгарту. О њиховом заузимању за Иву тешко је пронаћи праве речи. Штутгартски докторант теологије Марко Делић и свештеник Драгослав Ћорковић заступали су Иву префињеном елоквенцијом и енергичношћу код лекара и пружали јој благоверну духовну подршку. А кад смо се распитивали да се нису превише оптеретили бригом око ње, одговарали су да благодаре Богу за дивну Ивину појаву и за време проведено са њом као најлепшем дару (на јапанском име Ива значи „велики дар од Бога“). До неба им хвала на томе.
И управо се дешава да је некад потребно да исцрпимо сва могућа средства на овом свету, па да се, тек затим, обратимо Господу, као јединој нади Свемира. По своме великом човекољубљу Он нас тада исцељује. А некада Његов промисао иде даље за оне његове изабране сасуде у патњи. Таква му је била Ива. Довољно је једно присећање или један поглед на Ивине фотографије, сусрет са њеним погледом који све разуме, анђелском интелигенцијом и невиним осмехом да нам се у срца усели бескрајна туга због њеног одласка, жал за таквом лепотом детета, малом срном која је живела у нашем изгубљеном рају. Заиста, то је туга узвишена и најлепша могућа; она која испитује дубине бића и буди у нама доживотну духовну потрагу. Јер је то истоветна туга којом је Марија Магдалена тражила тело Господње (Јн. 20, 1-13). Опомињимо се: жалост се њена обратила у радост! Због тога смо уверени да је и за Ивом туга радосног назначења. Након свега, она у нама преоставља један једини инстинкт – вапајну жељу за васкрсењем. За то имамо поуздану наду у Господа, проворођеног из мртвих (Кол. 1, 18). Знаменита нам је и њена идилична сахрана која је сабрала сав Херцег Нови. Уз тиху, уздржану потрешеност породица и њен родни град опростили су се с Ивом хиљадама ружа, узвишено и достојанствено. Уз то, многи неизразиви утисци о Иви похрањени у наша срца залог су нам вере и наговештај красоте и радости вечног заједништва у окриљу Царства Христовог које призивамо, нека дође. Амин.
Зоран Матић
Писмо докторанта теологије Марко Делић из Штутгарта, које је прочитано на сахрани Иве Бијелић
Драга породице, у детету Божијем Исусу Христу мирно уснуле Иве Бијелић,
неутешна и увек брижна мати Тамара,
свагда присебни али не мање забринути оче Перо,
Ивином срцу најближи, малени Рајко,
посебном љубављу унуке вољена бако Славице,
поштовани пријатељи,
драга децо!
Спречен да из Штутгарта допутујем и учествујем у опелу и сахрани, али у љубави и тузи уједињен са свима вама, овим записом опраштам се од наше Иве у овом свету. У мирној кишној штутгартској ноћи, пишући ове редове, призивам у сећање мелодију коју смо, на прагу Ивиног лечења, једног топлог јулског дана, на Одељењу за дечју онкологију складно и раздрагано, на болничком пијану, она и ја заједно свирали. И мелодија те песме, пропраћена Ивиним незаборавним осмесима преплиће се, у уму моме овога часа, са певљивом мелодијом гласа девојчице крхкога тела и неугасле ведрине.
„Има сеоба. Смрти нема“. Понављао сам готово нечујно тихо ове речи великог писца сунчаног мартовског послеподнева кад је до мене стигла вест да је тихо отишла од својих родитеља и свију нас Ива. Брзо и без поздрава, иако свестан тежине њене болести, збило се за мене то што је код свих нас који смо имали част да је познајемо било и остало неспојиво са неугаслим животом који је из ње исијавао. „Има сеоба. Смрти нема“. Но, болне су сеобе. Разум ми је говорио то и последњег Ивиног дана проведеног у Штутгарту, кад се осмех због отежаног дисања и мучнине био склонио са њезиног лица и вратио поново после молитве свештеникове у болничкој соби. И последње што смо, ми њени пријатељи из штутгартских дана, на њој видели, био је тај, само њој својствени, оригинални осмех у ходнику Клинике, у ноћи пред пут у Србију. Тај последњи дан био је крешчендо њених патњи али и он дискретно оивичен ведрином и осмесима.
Драги пријатељи, није лако у овоме часу уредити сва сећања, која су тако свежа, на покрете и речи, гестове и игре наше Иве. Па опет, најупечатљивији у мојој души остају разговори које смо водили када смо, каткада, остајали сами у њезиној соби, на спрату „Плаве куће“ чији је ентеријер оплеменило њено присуство и одагнало веснике смрти који су, природно је, били у погледима многе оболеле деце која су у њој била смештена. Говорила ми је о Херцег Новом, својим другарицама и наставницима, причали смо о учењу и жељама… Суочена са тешком болешћу, имајући увек саосећање са свом болесном децом, желела је да једнога дана упише медицину, постане лекар… И говорила је то увек полетно, раздрагано, и у њеном гласу и погледу никада се није назирала тешка болест коју је носила. Дуго, дуго, све до последњих дана, ми, њени штутгартски пријатељи, нисмо је доживљавали болесном, зато што је била и то је и сада, уверен сам, остала – биће игре, које скоро плесним покретима тела и мелодијом свога гласа разоружава болест и смрт. Играла се пред болешћу и смрћу као малена Аска пред вуком, из познате приповетке Иве Андрића, и уливала у све којима је била окружена тиху радост наде, упркос рђавим лекарским прогнозама.
Била је тихи и лепи становник града Штутгарта, у који је, крајем месеца јуна минуле године, дошла на лечење. Оплеменила је срца многих и остала у трајном живом памћењу свих наших људи који су, недељом и празницима, учествовали на литургијским богослужењима у Српској Цркви. Остала је толико упечатљива наша Аска-Ива, да ће многи који су је у Штутгарту познавали, и ја лично, говорити о времену пре Иве и после Иве. Шетајући улицама Штутгарта тешко ће ми бити да предочим себи да њено лице нећу негде, заједно са њеним родитељима, угледати међу шетачима, по неком сунчаном дану или у топло летње предвечерје. Волела је људе, и људи су њу волели. Волела је кроз њих Христа који ју је, по нашим ограниченим мерилима, пре времена позвао к себи. Па ипак, од свих штутгартских пријатеља највише је волела двоје људи који су и сада ту, уз њу, на молитвеном испраћају. Госпођа Нада и господин Драго Живковић, у чија је срца ушла још првих дана, били су ти највољенији међу вољенима. Није готово било дана да Нада, са својом људскошћу и топлином, није била присутна крај Иве, са њеним родитељима. И није готово било дана када се Ива није распитивала кад ће к њој доћи она. Радовала се њеним доласцима Ива као најближем сроднику, а Надино срце и Надин ум били су сваким часом уз Иву. Растанак од стрине Наде и чиче Драга, како их је Ива звала, био је брз и кратак. По обављеној интервенцији у болничкој соби, у којој смо тога дана са њеним родитељима били госпођа Нада, свештеник Драгослав и ја, у болничком ходнику обрадовала се Драгу, који је, свестан тежине болести, дошао да се са њом поздрави. „Чича!“, увикнула је радосно, иако исцрпљена, у болничким колицима, несвесна скорог одласка, када га је угледала. Честите људе, Наду и Драга, убрајам овога часа у чланове њене ожалошћене породице. Уверен сам да би се Ива са мном у овом погледу сложила.
Највише би се, ипак, радовала сусрету са братом Рајком. Увек са посебном пажњом борећи се за мир и ведрину, данас и убудуће би се највише жалостила ако њена породица не би пронашла утеху и мир. У овом часу, и ове моје речи и све ваше сузе праћене су Ивиним присуством, које је сада још снажније него што је било за време њеног земног живота. Енергија радости, којом се пројављивала пред нама, као и само њој својствени дивни покрети, представљају највећу утеху. Они су сведоци присуства Христа у њој, у чијим је патњама болешћу учествовала али у чијој васкршњој светлости данас живи. Енергија је, драги моји, неуништива. Знају то и физичари, и без вере, да енергија не може отићи у ништавило. А њено крхко тело, које је пред нама, уснуло је само привремено, чекајући дан свеопштег васкрсења свих тела уснулих, кад Христос поново дође.
Причали смо каткад она и ја о томе. У цртицама, у назнакама. Слушала ме је, иако у овом часу ми треба њу да ослушнемо. Док овде на Земљи видимо све као у огледалу и у загонетки, тамо, у Царству Христовом, Ива сада види лицем у лице. Икона Богородице јерусалимске, коју је волела и носила ју увек са собом, била је њен тихи укрепитељ. Да, зрачила је топлином, и њену љубав смо сви осећали; љубав која је била само наговештај вечне љубави Божије у којој сада живи и којом ће живети. Прилика је сад да вам саопштим нешто што нисам раније. Штутгартски свештеник Драгослав Ћорковић, Ивин пријатељ и тешитељ и пријатељ Ивине породице, боравећи летос на Светој Гори, обратио се молбом двојици облагодаћених стараца, да се моле за исцељење Иве Бијелић. Обојица су му, без много размишљања, одговорили да је Ива од Господа Исуса Христа изабрана за анђелску службу. У неверици, обратио се он и старцу Јефрему из Аризоне па је, и он, исто одговорио како за Иву, тако и за дечака Николу, који је са Ивом делио болничке дане и са њом се заједно причешћивао. Добити анђелску службу, драги пријатељи, дар је реткима. И сад кад тугујемо, освестимо у себи ту истину: да живот наше Иве није завршен, да је она добила узвишену службу и да се налази на оном месту, на коме нема бола, туга и уздисаја, на месту за које је наш језик недостатан да га опише и искаже све лепоте. На месту које је Христос – простор светих и вечно живих.
И данас на крају, али не и напослетку, упућујући ове речи и у име своје супруге Милице, која је Иву веома волела и воли и која је, такође, у овом тренутку молитвено присутна овде, због наше Иве не смемо а да не кажемо да овај живот – упркос тешкоћама и болима, има свој Смисао и да у том Смислу живи Ива вечни живот. Њој је то јасно, а њена жеља је, у то нема сумње, да Смисао постане јасан свима нама и да буде утеха њеној породици, која сада на Небу има свога небеског заступника. Пишући хришћанима града Коринта у тегобним данима када се њихова вера уобличавала, апостол Павле подсећао их је на васкрсење Христово, којим је побеђена смрт, једном и то за свагда! У ове дане у којима се спремамо за празник Васкрсења Христовог, у које испраћамо нашу Иву, нека зазвуче громко апостолове речи и урежу се у наше мисли, наша осећања и у нашу вољу. „Заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли“… И још, записује апостол Павле: „У Христу ће сви оживети!“ На једном другом месту на кристално јасан начин изражава суштину хришћанског учења о смрти и васкрсењу, речима које у овом часу пре свега упућујем драгој Тамари, Перу, Рајку и Славици: „Нећемо, пак, браћо, да вам буде непознато шта је са онима који су уснули, да не бисте туговали као они који немају наде. Јер, ако верујемо да Исус умре и васкрсе, тако ће и Бог оне који су уснули у Исусу довести с њим… Јер ће сам Господ са заповешћу, гласом арханђела и трубом Божијом, сићи са неба, и прво ће мртви у Христу васкрснути; а потом, ми живи који останемо, бићемо заједно с њима узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако ћемо вазда с Господом бити. Тако тешите једни друге овим речима“, завршава апостол Павле.
У хришћанском духу, пред телом наше Иве која није умрла него је уснула у Господу, верујући у васкрсење Исуса Христа, треба да будемо свесни да ћемо опет једнога незалазног дана, чији су наговештаји били они дуги летњи дани кад се у Штутгарту врло касно смркавало и којима се Ива радовала, бити сви заједно на истом месту са њом, и тада се опет радовати њеним осмесима и непоновљивим покретима. Узнесимо стога, опет, искрено, сви заједно, молитве Учитељу благом, Исусу Христу, да Иву упокоји близу срца свога а породици њеној да снаге да настави живот на земљи. Због Ивине љубави и њезине небеске жеље, драга Тамара, Перо, Рајко и Славице, не сме клонулост да овлада вашим срцима. И не смемо ни ми заједно са вама клонути.
Нека је благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, незалазно Царство у коме је нови, квалитетнији живот започела наша Ива. Амин!
