Данашња политика живи за себе, свој интерес и интерес свог налогодавца а не за другога. Она живи против другога и другачијег
Светислав Божић је један од најпознатијих савремених српских композитора духовне музике засноване на православној традицији и византијском културолошком коду. Светислав Божић је такође и редован професор Факултета музичке умјетности у Београду и професор “Слобомир П Универзитета” у Бијељини. Аутор је и преко двјеста композиција различитих жанрова. Нека од његових најзначајнијих дјела су: Литургија Светог Јована Златоустог, Молитва Рачана, Свјати Боже, Рашки мозаик, Плава гробница, (М. Бојић), Јутрење из Херцеговачке Грачанице, Хиландарски палипмсест, (Р. П. Ного), Светлости и сенке над Метохијом, (М. Црњански) Сербија, (М. Црњански) и друга. Добитник је бројних награда и признања. Нека од њих су:
Награда Златног Беочуга, Октобарска награда града Београда, Вукова награда, награда Стефан Првовенчани, Рачанска повеља, награда Фондације „Браћа Карић“, награда Удружења композитора Србије 1984. и 1985. године.
За Српске Новине Светислав Божић говори о улози гусала у српској традицији и култури, стваралаштву, разградњи националног идентитета и културе.
Господине Божићу, гусле су незаобилазан елемент и знамење наше традиције. Некада су биле једини хроничари нашег времена. Каква је улога гусала била некада а каква је данас по Вашем мишљењу?
У Вашем питању лежи одговор на један тако важан сегмент наше историје. Преко гусала је прешао један огроман транспорт нашег искуства. Гуслар је био практично репортер на лицу мјеста, или је посредно извјештавао о догађајима који су били кључни за један тренутак наше историје. Наравно тај тренутак је некада трајао и сто и двјеста година, па се некада помјерио на пет стотина година. Гусле су успјеле да од Немањиног двора и поствизантијског двора сачувају сећање на један свијет који је био веома артикулусан и веома организован и који је могао да опстане у веома сложеним ситуацијама. Иако је био мултинационалан тј византијски свијет имао је један заједнички образац –православну вјеру, он је трајао хиљаду година иако је био интезивно ометан споља и собом.
Гусле су успјеле да региструју све те нијансе као и да убаце наш локални ентитетски механизам те да у тој етноантрополошкој логици покажу шта је било и шта нам је чинити. А данас имају обавезу да поред тих минулих векова, кажу нешто ново. Да актуелизују своје постојање, да се не уморе од историје која је минула, да препознају нове задатке, нове потребе, нове одговорности, да утежу појединца да буде собом бољи и да своје непријатеље гледа као сурове пријатеље.
Ви сте један од најпознатијих композитора српске духовне и православне музике. Колико су данашњи ресурси умјетности и културе ангажовани у очувању тог идентитета како у Србији тако и у Црној Гори?
Чини ми се да је то простор који има одређена сличности, одређене проблеме који су истоветни али ти проблеми нису од јуче. Они су, гледано на вијек који је минуо, практично покрили двадесето стољеће. Ништа се није промијенило. Промијенили су се само односи напада, у смислу да ли су били са истока, југоистока или са запада. Они увијек вребају наше слабости и траже од нас максималну будност. Наши ресурси почивају у тој свеприсутној опасности јер управо тамо где је опасност и гдје се налази болест, тамо је и лијек. Није добро дакле да увијек будемо заштићени као бијели слонови од смрти која је свуда око нас. Нажалост она је највише у нама. Ако будемо успјели да савладамо наше властите непријатеље, наше хедонизме, ако будемо способни да аскетизирамо свој живот и своје осјећање, ми ћемо наћи много разлога да из себе хомеопатски потражимо много тога што је будућност нашег живота, наше културе и наше умјетности. Тај спољашњи прстен наших непријатељстава је само лоше датована опасност. Она је управо врло често у нама. Уколико то препознамо имамо шансе да будемо директни корисници наше прошлости и наших изванредних домашаја у које спадају такође и наше трагедије и губици наше државности и сужења територије и прогонства нашег народа. Све су то веома драматичне, трагичне али и далекосежне чињенице које ће у новом свитању, у новом доласку у који ми православни вјерујемо
бити заправо наш квалитет пред новим рајским искушењима а које исто значе пуно одрицања и повремене одбљеске свјетлости. Ми почињемо са распећем и голготом Сина Божијег. Ако је највећи међу највећима спашавајући и васкрсавајући из мртвих, био осуђен на смрт како би ми остали који вјерују у њега могли да прођу ? Ми смо дакле свјесно одабрали такву путању и не можемо да кукамо јер нам се после хиљаду година десило нешто лоше. Никада се ништа лијепо није ни дешавало. Управо у тој стамености, они који разумију шта је голгота и та чаша која нас неће мимоићи, у њима почива снага и виталност и њихов врло важан удио у историји свијета или бар овог ужег западноевропског и источноевропског бијелог човјечанства у које ми спадамо.
Дакле, треба да сачекамо да искушења прођу са вјером у Бога?
Треба да сачекамо, да искушења подносимо и да их врло даровито са радошћу као свој крст носимо. То је обавеза појединца ако он успије да себе артикулише тако. Онда и заједница састављена од таквих појединаца јесте врло стабилна. Не може академска дискусија и указивање на невоље да разријеши проблем. Он се мора ријешити лично, својим кораком, својим животом, својом муком и својим радостима. То је тај проблем радоснотворне туге са којим ми православни људи живимо.
То су уједно и Ваши мотиви да уткате православно и духовно у све Ваше композиције које да напоменем се изводе у двадесет земаља свијета?
Свакако, та енергија није омеђена границама. Она успијева да прође између банкарских шалтера, између камата и стопа, развоја, новога и старога глобализма. Једноставно увијек постоје неке пукотине којима путује нека тајна у којој смо ми као људи са источног архипелага веома жудно загледани. Ми смо људи који тражимо смисао живота, имамо спосбност за оријенталне варијације. Разумијемо свијет истока и разумијемо свијет запада. Уколико тако функционишемо онда разумијемо два кључна елемента и разумијемо полифонију свијета.
Актуелна политика у Црној Гори, често нам говори да Црна треба да припада западном корпусу. Да ли се може рећи да Црна Гора припада западном културолошком коду и шта је са оним византијским источним?
Веома крупно осјећање, веома сложена енергија и стратегија је ту. Ко разумије те ивичне зоне, та разграничења тих сила ту обитавају најјаче енергије. Понекада су та разграничења невидљива за свакодневни живот и она су често једна у дугу уланчана. Тако и када се слатка вода појави код плата у мору, ми је дуго не видимо а она у ствари већ слади ту слану воду, снажи је. Тако се и овдје прожимају ти силовити утицаји Констатинопоља који је тренутно да кажем затоњен Истамбулом, једног Рима који је виталан, моћан и жив али који има своје проблеме. Тако да изгледа да доминира милитантност а не духовност истока или запада. Уколико приђемо духовности тог византијског свијета који се ширио и на запад примјетићемо да имамо шансе да препознамо непријатеље и у нама прије свега, да препознамо то опасно дешавање и да тај милитантни слој који је данас најактуелнији, везан кроз војне формације кроз банкарски механизам па самим тим и политику као неку врсту експозитуре је нешто што је много мање страшно него оно што је добро у свему томе. Постоји та духовна Требјешница која није разорена. Овај терен не може изгубити своје ингеренције, које су источно-православне наравно са одређеним амбијенталним формацијама које су и дукљанске и травунијске и медитеранско-православне. Медитеранско православље има једну врсту врло разиграног, духовног механизма. Оно је амбијентално и не можемо га монашки посматрати. Оно је веома фреквентно јер је на путу многих кретања, трговачких, духовних, међуљудских размјењивања па је можда Котор најбоље стање за тако нешто. Град који у себи носи свакакву енергију и негдје доминира као једна фина звјезда Немањин лик. То је једно дивно осјећање које не смета никоме а паметни људи и са западне и са источне нијансе осјећања вриједности разумију тај центар и врло добро разумију да се он не може војскама помјерати.
Када говорите о српској националној култури кажете да националну културу не смију да редактују нереди на политичкој сцени нити о националној култури не могу да одлучују они који су анационални. Можете ли да прокоментаришете?
Национална култура је увијек била под ударом. То је природно бојиште које није од јуче. Оно је такво какво треба да буде у све вјекове и у сва времена. Ствари нису склоне да буду тако лако, хируршким ножем рашчишћене. Чини ми се да људи који осјећају добро поље гравитације а то је национално поље, ако се баве том врстом културе, морају да остану на том нивоу. Морају да буду високи артикулисани представници националне културе. Значи они треба да разумије веома добро њене вриједности и њене валере и степен у коме се она прожима са нечим другим, а не да буду људи који изненада пацификују, секуларизују и који изненада врше једну агресивну редактуру једним вулгарним језиком, покрштавају један терен који има сасвим друге валере и друге намјене.
Ви сте дописни члан српске академије наука. Каква је улога српске академске заједнице у очувању идентитета?
Веома важна. Познајем ту вертикалу, од врха до оног академског кадра. Одговорност је велика. Начин на који та заједница и ти даровити, остварени и писмени људи дјелују у јавности је веома важно и веома одговорно јер они промовишу и један лични и колективни став. Лични став може да буде много аутентичнији него колективни али они морају да нађу једно јединство између онога гдје јесу, гдје су један појединачни дио ансамбла који се зове интелектуална, духовна и академска формација па да тада говоре једним блажим језиком јер заступају сложене и нехегемоне интересе људе а као сами могу да дјелују сасвим другачије. Важно је препознају шта је то национално и да кро своје области и кроз своје струковности увијек нађу тај вишак воље да у том националном виде и смисао своје струковности.
Када сте говорили о томе да је наша култура одувијек била под ударом, да ли то значи да се може говорити о културној окупацији?
Може се говорити иако је то тешка ријеч али стање на терену говори да се то дешава. Окупација није привремена категорија. Све зависи од окупираног до ког нивоа ће моћи да поднесе или до када ће се он у себи трансформисати. Веома је важно да разумијемо да сви ми који смо у том простору који је изложен окупацији и да они који су на власти као и они испод, да се налазе у својеврсном културолошком логору. Па они који су боље и више позиционирани, рецимо на власти, они су само капои у том логору. Они нису ван логора. Тако да не смију да се заваравају јер и њих може задесити иста судбина као и плебс који је доље који ропће у далеко горим односима. Човјек је утамничен својом несмотреношћу и човјек мора да се уплаши себе јер то је највећи страх. Уколико то не сазна он неће моћи да се коригује и да се заустави. Данас на власти сјутра ко зна гдје важно је наћи мјеру и осјећање за духовно вагање. Опасност над свима је подједнако иста. Чак и они који су први они могу најприје страдају. То не желим никоме али тако врло често у историји зна да буде.
Колико псеудокултура око нас утиче на оне ствараоце који покушавају својим радом да очувају наш идентитет и на Вас?
Псеудокултура је захватила много јаче формацијски средине него што је наша, као што су велике земље које су до пре сто година биле родна мјеста највећих аутора у свијету културе без обзира на то да ли је ријеч књижевности, музици и сликарству. И те земље су нажалост данас жртве тог пигмезирања културе, свођења на жабљу перспективу. Тај линеарни хедонизам, пужење за трбухом и дневним жељама унизио је вертикалну отемност многих народа. Нама се чини да је нама најтеже али такође мислим и да отмени људи Париза и Беча осјећају ту кризу и да жале за оним временима када се знао културолошки духовни ред и када је тај код био веома бритак. Данас је та ствар много разводњена под дејством разних сеоба и агресија. Долази до примитивизације културних нивоа и бојим се да тај европски цивилизацијски простор губи културни слој, постаје један лагано анимални и псеудо –аскерски топоним који ће морати у неким ратовима да заврши своје постојање. А то је најгора варијанта и решење јер Европа изгледа нема снагу да врати отменост него ће почети да чини уступке онима који ће зарад освајања и зарад промета направити небројену смрт. Аутентичност долази послије великих несрећа, полома и пожара као што се послије великих бура и мука небеских појављује дуга, сунце и почињу одбљесци новог живота. Сви су почеци озарени новим рађањем али су тешки и мучни.
Шта све обликује дух у Црној Гори и какве по Вашем мишљењу духовне и умјетничке ресурсе посједује Црна Гора у овом тренутку?
Ствар је ако се посматра из призме централног механизма дефинитовно пигмеизирана, не само у Црној Гори него свуда у региону. Топоними које смо поменули укључујући Котор, которски залив и сав тај архипелаг са пуно мора које се полако увлачи у континент је гарант да постоје појединци који ће се појавити. И управо је шанса да ће се даровити појединци појавити из неких катуна и увала и понудити нешто што је будућност и виталност овог терена. Овај терен није сасвим једнозначан јер је њега обликовала и медитеранска цивилизација, њега је обликовало много чега што се код Дубровника силовитије зауставило и касније као ехо ишло даље. Не можемо потцијенити ни улогу Змајевића- барске бискупије која веома аутентично постоји на овом терену. Значи ми не можемо тек тако заорати једну источно православну бразду а да не видимо сву мекоту прожимања која је функционисала на овом терену. Ја сам написао оперу: Меланхолични снови грофа Савла Диславића која је јако уплетена у Змајевиће, у Андрију Змајевића који је био један од угледних морепловаца код Петра Великога кога одвео Савле Диславић. Тако да су мреже културолошког дејства Црне Горе веома сложене јер је и море ту, јер је и Медитеран ту а била је Венеција и Аустроугарска. Било је много чега, што оставља свој траг. Наравно ми све то можемо да користимо као изванредну лектиру: да са православном традицијом која је код нас усрдно одњегована користимо ту полифонију стања, ту арому. Јер ако је равенски егзархат још увијек жив и живоприсутни траг Византије на Апенинском полуостврву и ако се још увијек у Амброзију у катедрали светог Амброзија на грчком пјева: Свјати Боже, свјати крепки тај тзв. трисагион, ми не можемо да кажемо да је Византија лишила западни свијет свог присуства. Јер ти простори ренесансе су у ствари простори жала за Византијом. Он и данас постоји и данас није умро. У Вивалдију у Вердију у Пучинији ви чујете вапај за истоком. Не може Црна Гора остати мимо тога. Она може бити демонтирана духовно јер се то дешава са милитантне стране. То је друга врста моћи јер чизма уређује другачије и она осјећај суптилности. Али суптилни људи чији је слух јако добар разумјеће и тајну Пераста и тајну Бара и Котора али ће разумјети и Колашин и Мојковац и све оно гдје се сукобљавају различити свјетови, гдје се катунско уклапа у православно а старозавјетно добија нову редакцију а нека венецијанска мекота и тај њихов осјећај за боју, тај траг Каравађа морамо сачувати у нама јер је то нешто што је потребно и што је овдје легитимно присутно.
Када сједим у Подгорици ја и ту осјећам тај дух Медитерана. Не могу рећи да га осјећам у Лозници гдје сам ја рођен. Ја разумијем проблме који је овдје веома велики. Он се у овом тренутку види као врло непријатан сукоб двије силе, двије енергије али ће вријеме, надамо се имати више мудрости заједно са даровитим појединцима да то уравне и смире и да ту тектонику доведу у стаље креативног израза.
Све што је православно и српско данас се проглашава за ретроградно а такви процеси су примјетни и у Србији. Ви вјерујете да ће се временом то исправити?
Наравно. Оно што је грбаво рођено тешко вријеме исправи. Али постоји нада да ћемо временом имати снаге, они који још увијек осјећају ту разлику понуђеним темама јер то су двије теме: једна латинско-вестернистичка и друга православна тема. Оне су у сталном двопјеву. И једна мора изаћи из свега тога као доминарајући елемент. Како ће се оне мимоићи и сусрести и шта ће из тог сукоба Давида и Голијата произаћи видјећемо. Важно је да ми будемо стамени и да мржња не буде оно што ће нас ометати да правилно осјетимо шта се дешава. Борба против духовне биједе је оно што је наш трајни посао и обавеза.
Како би данас требала да се обликује национална политика ?Да ли постоји адекватна национална политика у Црној Гори и Србији?
Политика национална и култура то су све категорије које су на периферији умјетности, и на пери духовности јер су изван порте дешавања. Даровити појединци су они који стварају умјетност, порађају мисао и они су ти који држе континуитет. Уколико их укључимо у културу у национално и политичко ми добијамо тај предзнак. Уколико их гурамо са стране, они дјелују изван система, побочно и као диверзанти. И то је такође ефикасан метод. Не вјерујем да државе или формације које их данас представљају имају снаге да на тај начин устоличе наш ауторитет. То готово да није могуће. Зато што су ометања веома велика а кадрови који су изабрани не осјећају ту нијансу и то трепење. Њима то не смета. Људи који имају дневни модус живљења: “само данас и само за мене” не могу да буду добри представници ове вишевјековне акције која се одиграва у људима, цивилизацијама и даровитим појединцима.
Зато је потребна реформа?
Ту реформу не може да уради постојећа номенклатура нигдје зато што је она својим изборим се већ одредила према реформи. Врши је на такав начин региструјући своје кадрове. Ако је неко министар за културу такве провенијенције ви не можете очекивати да он региструје неког другачијег од себе. Не постоји таква могућност. Једино у духовном контексту постоји љубав за другога и да човјек за другога живи. А данашња политика живи за себе, свој интерес и интерес свог налогодавца а не за другога. Она живи против другога и другачијег.
Као што су и логораши у концентрационим логорима налази начин да преживе тако и ми морамо наћи данас духовне снаге да преживимо?
Да, било их који су дочекали стотину година а преживјели су Аушвиц, Јасеновац. Ехмеџић, један од највећих умова које је породио српски народ, је преживио Пребиловце. То искуство смрти око тебе у сваком дану и оброку ако је уопште могло да дође до њега је нешто што је библијска снага која је потребна народу који је на тако тешком мјесту какво је ово наше.
Знам да сте православни вјерник и да у Вашем животу велику улогу има православна вјера и духовност. Каквог је то утицаја имало на Ваше стваралаштво?
У мом животу је веома важан био удио и мјесто Студенице, јако важан и у овим годинама живота због многих разлога и Хиландар и самим тим и свети Сава и свети Симеон. Топоними какви су Рибница и Ибар су нешто што је кључно опредјељивало моју гравитацију и једна од композиција коју нисам поменуо а веома је важна, јер говори о том трагу рибничком. Та композиција се зове: Житије Зографа рибничког и ја сам написао дјело за гудаче и виолину а тај концерт је извођен много пута по свијету. У том тројству се практично сагледава та жудња да се споје сви ти елементи и да се то свитање рибничко прошири као наша нова зора. Моја дјела јесу тиме покретана као и мој живот. Тиме сам тражио спасење, редактно себе испуштао на темеље који су јако важни али нисам испуштао ни друга искуства као што је медитеранско јер сам ја човјек и тог искуства, тог сазнања. Ријека Дрина на којој сам рођен доноси неке далеке трагове Требиња, Херцеговине па потом и мора тако да су ти спојеви друмова јужних, затим динарских зона које Медитеран оплеменио кључни су дио мог постојања и моје умјетности.
Шта можемо даље очекивати од Вас и Вашег стваралаштва?
Сложено питање. О дану који није био тешко је говорити. Ми предлажемо а Господ располаже. Онај који нас је опремио да живимо и који нас је довео на свијет, који нас је преко земаљских родитеља увео у један посебан амбијент и једну деликатну зону гдје се боре велике силе, само он зна шта нас очекује. На нама је да то будно и спремно дочекамо, да стражимо, да не будемо поспани, што смо старији да будемо све уреднији и духовно чисти дочекамо тај тренутак када неумитно морамо да пређемо у неко друго стање, надамо се са у боље стање него што смо га овдје заслужили.
Љубица Гојковић
(Из штампаног издања магазина „Српске Новине“)
