У сали Дома културе “Владимир Поповић Шпанац” 25. јануара одржана је Светосавска академија у организацији Православне црквене општине Бар и Српског просвјетног друштва Бар. Традиционалну светосавску бесједу казивао је Слободан Владушић, доцент на Филозофском факултету у Новом Саду.
Истичући поред осталог етичност највећег спрског светитеља “засновану на хришчанским вриједностима”, проф. Владушић је осликао и амбијент и околности у којима је први архиепископ аутокефалне СПЦ, рођен као Растко Немањић, најмлађи син великог жупана Стефана Немање И, напустио свјетовни живот и замонашио се 1192. године.
Академију је благосиљао парох барски Слободан Зековић, а у програму су наступили полазници школе вјеронауке за дјецу из Бара, хор „Свети Јован Владимир“ под вођством диригента проф. Маје Басараб, КУД „Свети Јован Владимир“, пјевачка група „Дарови Светог Јована Владимира“, ученице ОШ „Кекец“ из Сутомора, те Жељко Косанић на гитараи и Јана Вукосавовић на виолончелу. На крају програма који је водио Милан Стојовић, учесници су отпјевали Химну светом Сави.

Радомир Петрић

Извор: Вијести

Фото: Крсто Пламенац

Светосавска бесједа проф. др Слободана Владушића

Часни оци,
Даме и господо,
Када поменемо име Светог Саве, на шта прво помислимо?
Да ли помислимо на манастир Хиландар, који су отац и син, Свети Симеон и Свети Сава изградили на Светој Гори, на месту запуштеног грчког манастира Хиландарион, 1199. године?
Да ли помислимо на Савину израду типика, односно манастирских устава, којима се уређује живот и служба у манастирима? Свети Сава их начинио три: Карејски, Хиландарски и Студенички.
Или можда помислимо на његово Житије Светог Симеона у којем је Сава бираним речима, описао живот свог оца, великог жупана Немање, родоначелника династије Немањића, а касније скромног монаха Симеона?
Или пак мислимо на Номоканон, кодекс Српске православне цркве, којим је Сава правно уредио цркву и њен однос према световној власти?
Можда пак, помислимо на Савино на помирење браће Стефана и Вукана над моштима њиховог оца, Светог Симеона, које је Сава са Свете Горе, пренео на у Студеницу, 1208. године?
Или помислимо на Савину дипломатску акцију из 1219. године када је Српској православној цркви прибавио статус аутокефалне цркве?
Подаци и чињенице о животу великих људи важне су уколико желимо да самеримо њихову величину и значај. Tе чињенице су неопходне, али нису и довољне. Понављајући их, као напамет научену песмицу, склони смо да изгубимо из виде смисао тих чињеница као и значај које оне за нас могу да имају данас.
Смисао фигуре Светог Саве налазимо у једној важној речи српској језика: то је реч Светосавље.
Светосавље има своји религиозни, сакрални смисао о коме нисам компетентан да говорим, али који дубоко поштујем. Међутим, Светосавље има и своју секуларну компоненту, која није супротност сакралној, а о којој бих желео да кажем неколико речи, сада и овде.
Прво: ако погледамо, макар овлашно, Савину биографију, видећемо да он спада у групу оних ретких српских државника – да, баш тако државника – који су поседовали велико знање, али и ванредне организационе и политичке способности и вештине. Ту чврсту везу између светског знања којим је Сава располагао и политичке вештине, којом је такође располагао, треба посебно нагластити.
Подсетимо се: политика је вештина владања која за циљ има остваривања највећег могућег добра за највећи могући број људи у једној заједници. Особу која води такву политику могли бисмо назвати државником. У српској историји, мало је било државника, али Свети Сава сигурно спада у ту групу малобројних. Да би човек могао да буде државник он мора да располаже колико оперативним и толико и интелектуалним квалитетима првога реда. Зато се у Савиној биографији преплићу књижевна и правно-црквена дела, као и политички и дипломатски рад – и у свему је био бољи од осталих.
Закључимо: Светосавље тражи од нас да будемо интегралне личности, као што је то био Свети Сава, а не фах-идиоти или похлепни егоманијаци који ће моћ користити за задовољавање својих ниских нагона. Живети у традицији Светосавља значи дакле, повезати интелектуални моћ и политичку вештину. А њима треба додати још једну ствар – етику.
Живимо у времену у коме је етика најчешће одвојена од политичке вештине и моћи. Стога та наводна политичка моћ јесте заправо политичка немоћ, јер њени носиоци не могу да учине ништа за заједницу, за народ коме припадају, већ могу само да понеку ситницу прибаве за себе. У историјској перспективи, то се може описати једном речју – ништа.
Управо из тих разлога, размишљајући о Светом Сави као државнику и дипломати, не смемо да запоставимо његов искрени живот у Христу. Хришћанство је дакле, интегрални део његове личности, који је уобличио његов систем вредности, његову етику. Од тога све полази. Савина политичка и дипломатска делотворност имала је исходиште у хришћанству.
У чему примећујемо ту етичку компоненту Савине личности? Одговор је једноставан: у способности самограничавања.
Свети Сава у Житију Светог Симеона посебну пажњу поклања тренутку када се након 37 година владавине, његов отац Немања одриче престола у корист средњег сина Стефана.
Владимир Ћоровић у својој знаменитој Историји Срба наводи неколико могућих политичких разлога такве одлуке. Тиме се имплицира да је Немањино одрицање од престола и одлазак у манастир, само један политичи маневар. Чини ми се да тај потез Немање ипак заслужује посебно тумачење: наиме, бројни су владари који су чинили све могуће политичке маневре само да би што дуже остали на власти. То значи да осим воље за моћ, они нису познавали ни једну другу вредност. Немањин политички маневар био је гест напуштања власти, напуштања престола. Да би се тако нешто догодило, било је нужно да овај владар у својој личности располаже и неким вреднијим особинама од воље за моћ. Одрећи се престола могао је само владар који је знао и за другу вредност осим моћи: можда је та вредност била Бог или држава или народ.
Одрицање од престола је чин самоограничавања, а самоограничавање је одлика људи великог формата. У Немањином одрицања од престола, Свети Сава је препознао величину свога оца и био је спреман да ту величину и сам следи.
Податак који ћу навести није непознат, али је, чини ми се, мало запажен: наиме, пре другог одласка у Свету земљу, године 1234. Сава се својевољно одрекао титуле архиепископа у корист свог ученика Арсенија. Свети Сава је умро као монах, баш као и његов отац. Видимо, дакле, да је Сава поновио гест свог оца: он се одрекао од црквене власти, исто онако како се Немања одрекао световне власти.
То је друга важна карактеристика Светосавља коју желим да нагласим: ради се о способности да се самограничимо, односно о способности да политичке и интелектуалне послове повежемо са етиком.
Тако у бољим српским главама, у времену након Светог Саве, проналазимо одјеке самограничавања: рецимо, код Марка Миљанова, самоограничавање се назире у елементу чојства, односно у моћи јунака да другога сачува од самога себе.
Светосавски моменат самоограничавања присутан је и у саму зору Првог српског устанка, када дахија Аганлија, за време преговора од 12. фебруара 1804. године, нуди Карађорђу 500 кеса (дуката) или имање на територији Аустрије у замену за смиривање устанка. Неко ко своју похлепу не може да ограничи, пристао би на такву понуду. Карађорђе је понуду одбио јер је умео да обузда порив за личном коришћу у име интереса заједнице и народа коме припада и који предводи.
Исти светосавски моменат самоограничења налазимо и у готово митској скромности његовог потомка, Петра I Карађорђевића, који представља редак пример владара који је знао и умео да својевољно ограничи своју власт у име просперитета државе којом је владао.
Свети Сава и Светосавље су данас, не треба то крити, изложени нападима. Разуме се, с времена на време, сваки мит треба преиспитати: међутим, можда не би било лоше да оне који Светосавље и Светога Саву данас доводе у питање, упоредимо са самим Светим Савом: да упоредимо њихов карактер, њихова дела, њихово чојство, њихову етику, њихов домет, и наравно, последице њиховог деловања.
Чини ми се да у сваком великом делу и сваком великом човеку, у српској историји, од Светог Саве, па до данас, можемо препознати Светосавље. Исто тако у нашим поразима – а било је и њих – можемо препознати изостанак Светосавља. Међутим, док год ова идеја постоји у нама, док год можемо да размишљамо о њој и да се инспиришемо њом, порази ће бити само привремени у односу на највишу вредност коју можемо да стекнемо, као народ, а то је часно трајање.