Протојереј Слободан Јокић: "Русија – Црна Гора, богослужбени утицај"

У оквиру трибине „Свободијада“, коју, у Друштву црногорско-руског пријатељства „Свети Ђорђе“ из Никшића, организује Удружење књижевника Црне Горе, у сриједу 8. јуна 2016, предавање на тему „Русија – Црна Гора: богослужбени утицај“, одржао је протојереј Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки

Добродошлицу, у име Друштва „Свети Ђорђе“ и Удружења књижевника Црне Горе, сабранима је пожељела Милица Бакрач. Наводећи основне биографске податке свештеника Слободана Јокића, она је казала да је недавно магистрирао на Богословском факултету „Светог Василија Острошког“ у Фочи и одбранио мастер рад из предмета Историја и теологија литургијских коментара, са називом теме „Светотајински и литургијски живот Православне Цркве у Црној Гори у периоду 18. и 19. вијека“.

Свештеник Слободан Јокић је, у свом предавању, указао на велику везаност Црне Горе за Русију,која се огледа како у црквеном, тако и у политичко-националном смислу и једна је од главних особинаЦрне Горе у периоду од 18 до 20. вијека. Тај утицај је разумљив због свих црквених и националних историјских прилика.

„Сви црногорски митрополити су били дубоко везани за Русију. Ова везаност ће почети од Владике Данила и успостављања званичних односа Црне Горе и Русије 1711. године. И његов наследник Митрополит Сава био је искрено одан Русији„по вјери и завјету свог стрица“ Данила, а Митрополит Василије је ишао још даље и у Русији видио главно и једино уточиште. Митрополит Василије је тамо и умро, сахрањен је у Петрограду у Александро-невској лаври, поред српског Патријарха Василија Јовановића Бркића и Саве Владиславића.“

„Послије укидања Пећке Патријаршије 1766. Митрополит Сава је прво писмо писао Митрополиту московском Платону и тражио помоћ, молећи га да „заступа нас код Порте, што Греки не би мијешали се у србски национ“. Од почетаку успостављања руско-црногорских односа 1711. Руска Православна Црква, свакако, је имала посебну улогу. Та улога ће престављати једну нову духовну оријентацију која ће доминирати у наредна два вијека и која ће формирати црквену свијест, као и црквену свијест уопште код Срба. Осамнаести вијек са својим утицајима просвећености, барока, рационализма, пијетизма имао је несумњиво пресудног утицаја на тадашње и касније српско богословље, као и на све друге области народног и културног духовног живота“, нагласио је о. Слободан.

Он је казао да је улога и утицај Русије имала двије стране: прва је била материјална, изражена у редовним новчаним и другим субвенцијама Црногорско-приморској митрополији од стране Светог Синода Руске Цркве. Цркве и манастири по Црној Гори обнављани су и опремани новцем који је стизао из Русије.

„Цетињски манастир је живио од помоћи које је руски цар Петар Први давао још од времена Митрополита Данила. Приликом посјете Русији 1743-1744. владика Сава је добио указ од царице Јелисавете да се исплате све заостале субвенције Цетињском манастиру. Истим указом царица је одлучила да се за „награду тамошњем народу и за обнову цркава и манастира“ изда из касе Светог Синода још три хиљаде рубаља.“

„Друга страна утицаја је духовна. Она је прије свега произлазила из заштитничке улоге Руске Цркве према Цркви у Црној Гори. Треба нагласити да су од Петра II Петровића Његоша до обнове Српске патријаршије 1920. Црногорски митрополити били хиротонисани у Русији. Његош је био први хиротонисан 1833. у Петрограду, послије њега Никанор 1858, а у Русији су хиротонисани Митрополити Иларион, Висарион и Митрофан Бан“, рекао је протојереј Слободан Јокић.

Највећи утицај, према његовим ријечима, долази ће преко књига и богослужбених предмета кроз које полако продиру утицаји руске побожности, богословља, литургијске праксе као и осталих дјелова црквеног живота, који се ничим неће прекидати већ ће се временом повећавати.