Др Александра М. Пећинар: Из историје Грчког посланства на Цетињу (1881-1916)

др Александра М. Пећинар приликом проглашења за члана „Научно-истраживачког Института Елефтериос К. Венизелос“

Др Александра М. Пећинар

ИЗ ИСТОРИЈЕ ГРЧКОГ

ПОСЛАНСТВА НА ЦЕТИЊУ
(1881-1916)

Поводом 135 година од успостављања
дипломатских односа Грчке и Црне Горе

У настојању да успостави савезништва и сарадњу, једна земља примењује различите методе, настојећи да искористи различите факторе. Географски положај, стратешки савези, трговинске везе, културно-образовне размене само су неки од чинилаца који се обично експлоатишу у циљу што чвршћег повезивања две земље. Међутим, никако се не сме пренебрегнути фактор заједничке вере, који се периодично показивао као веома значајан. Имајући у виду комплексност међународних односа, (нарочито њихове дипломатске димензије), као и њихову условљеност интеракцијом многобројних чинилаца, верски моменат се не може представити као основни елемент међудржавног повезивања.(1) Ипак, ову веома важну димензију сигурно не треба занемарити. У прилог наведеним тврдњама и један интересантан пример из дипломатске историје Балкана са краја 19-ог и почетком 20-ог века, изванредни дипломатски односи Грчке и Црне Горе у периоду 1881-1916.(2)

Иако вишеструко анализирани и у домаћој и у страној историографији, међусобни односи балканских земаља, као и њихови односи са великим силама не престају да заокупљају пажњу историчара. Разлоге наведеном тренду треба потражити у проналажењу нових приступа историјској анализи. Пре свега у настојању, да се сагледавање кључних догађаја историје Балкана краја 19-ог и почетком 20ог века, одвије у нешто другачијем дискурсу.

Посебно неистражену тему наведених хронолошких оквира представљају односи Црне Горе, како са великим силама, тако и са њеним балканским савезницама. У складу са тврдњом др Димитрија Дима Вујовића, постоји крупан научни проблем који се може означити именом „Црна Гора и европска дипломатија“. Тако, феномен Црне Горе у европској дипломатији друге половине 19. и почетком 20.века, није довољно обрађен ни у домаћој, ни у страној историографији.(3)

Такође, ни интересовање великих сила за Црну Гору није увек било једнако׃ „После Берлинског конгреса, наступа период од скоро тридесет година, када Црна Гора, може се рећи, не постоји за европску дипломатију. Тек у вези са анексионом кризом 1908. и опасностима које је та криза крила за европски мир, европска дипломатија почиње више да се интересује за Црну Гору и њене ставове. Од тада, па до избијања Првог светског рата, Балкан, па самим тим и Црна Гора, опет је у центру пажње европске дипломатије.“(4)

У светлу потребе да се позиција Црне Горе јасно дефинише у једном кључном периоду какав је онај од Берлинског конгреса 1878. па све до одсудне 1916. године, оправдан је научни интерес да се значај, обим и последице њеног ангажовања сагледају очима „других“.(5) Све ово, како би се избегла стереотипна тумачења одређених проблемских питања и ситуација, у којима је свој, несумњиво значајан, активни допринос, дала ова балканска земља.(6)

Упркос недостатку синтетичких радова о везама и заједничким акцијама балканских народа на ослобођењу од турске власти, архивска грађа и постојећа литература указују на значај дипломатских веза Атине и Цетиња приликом сваког већег националног покрета, нарочито у првој половини 19. века.(7) Не треба, свакако, занемарити ни допринос историографа који су се бавили везама Грчке и Црне Горе током 19. века.(8) Тако, проф. др Гавро Перазић и др Радослав Распоповић изучавају међудржавне уговоре Црне Горе у периоду после Берлинског конгреса па све до свршетка Првог светског рата, анализирајући при том уговоре између Грчке и Црне Горе.(9) Такође, новија историографија даје осврт на дипломатске контакте Грчке и Црне Горе од њиховог успостављања после Берлинског конгреса (10) па све до 1921. године.

Иако би површни посматрач могао рећи да су две земље у разматраном периоду и балканском контексту само наизглед индиректно биле повезане (будући сврстане у табор балканских савезничких сила), потпуно другачијих појединачних претензија (које су ипак сваку појединачно подстицале да учествује у сукобу народа Балкана за ослобађање од отоманске превласти), детаљнија историографска анализа указује на много већу сличност појединачних спољнополитичких тенденција двеју земаља, него што би се то на први поглед могло закључити. (11) Потврду оваквој тврдњи налазимо и у речима књаза Николе I Петровића Његоша, који је Грчку називао „старијим братом моје земље, по својој вери, својим недаћама и сличним тежњама.“(12)

Грчко посланство на Цетињу У формирању своје спољне политике током, како за Грчку, али и за шири балкански простор, кризног периода, званична Атина се суочавала са читавим низом изазова који су онемогућавали јасно дефинисање њених циљева и који су утицали на несинхронизованост њених активности: неуспешан покушај стварања српско-грчког фронта током српско-турског рата из 1876, који је „тајно“ подржавао премијер Александрос Кумундурос, улазак Грчке у руско-турски рат, размирице Бугара са Екуменским патријархатом, које су се појављивале као последица политичких одмеравања Грчке и Бугарске и др. Нешто касније биће исказано и питање права првенства Патријархата, као и његово мешање у појединачне политике балканских земаља, нарочито Грчке. (13)

Балканске земље, са изузетком Бугарске, нису биле задовољне након Сан Стефанског уговора 1878. Док је Србија сматрала недовољним своје добитке, а Румунија била приморана на територијалне уступке, дотле Црна Гора није успела да добије излаз на море, а Грчка се суочавала са „распршивањем својих снова“ о присаједињењу територија са грчким живљем, нарочито оним које је становало у Македонији и Тракији. Из ових разлога, скоро одмах је сазван конгрес у Берлину, 13/06/1878. (14) Након ове ревизије, Црна Гора је стекла мале, али добитке од пресудног значаја. На северу је присвојила Никшић и Подгорицу, док је долазећи у посед територије Бара стекла излаз на море. (15) Ипак, стабилност на Балкану на овај начин није успостављена, док су борба за превласт над Балканом између Русије и Аустрије, османска тенденција да спречи настајање једног противничког блока, као и непослушност локалног живља само доприносили сложености ситуације. Додатно, доста проблема је стварала и примена одредаба Берлинског конгреса, нарочито оних из члана 30, а које су се односиле на расподелу територијалних поседа.( 16)

Владар Црне Горе, Никола I (1841-1921), што путем ратова против Турака, што уз помоћ дипломатије и подршке Великих сила, успео је да формира аутономну кнежевину, са претензијама да игра улогу у обликовању територијалне мапе Балканског полуострва. У исто време на територији Грчке маха су узимале снажне политичке размирице између Харилаоса Трикуписа и Александроса Кумундуроса, док је оријентација грчких влада која је варирала између англофилства и русофилства драстично утицала на грчки спољнополитички наступ. Међутим, истовремено са настојањима за уједињењем и присаједињењем крајева насељеним грчким живљем, у Грчкој се будила свест о заједничким тежњама са већином народа на Балкану, а пре свега свест о заједничкој вери, непролазном темељу цивилизације, које је требало адекватно искористити. (17)

Тако је, упркос ситуацији која је владала на Балкану након Берлинског конгреса, Грчка 1880. успоставила на Цетињу, престоници Црне Горе, своје дипломатско представништво и генерални конзулат (Agence diplomatique et Consulat General de Grece ili Legation Helllénique au Montenegro). На овај начин постала је потпуно очигледна тежња Кумундуроса да у потпуности успостави дипломатске везе са земљама Балкана, настојећи да унапреди сарадњу са њима. (18)

Упркос свему, Грчка се током 1882. са опрезношћу суочавала са иницијативом кнеза Николе о удруживању снага Грчке, Бугарске, Румуније и Црне Горе против Турске. Ово оклевање могло се оправдати настојањем да се избегну трвења са Турском и то поводом једног савезништва за које није било извесно да ће имати задовољавајући исход. (19) Опште је познато да је Аустроугарска спроводила политику наметања превласти у Србији и Црној Гори. Како би искористила указану шансу за анексијом, била је заинтересована за што је брже могуће уступање свих области прописаних јој Берлинским конгресом. Независно од постојећих гласина, мишљење Харилаоса Трикуписа било је да је Беч управљао своје интересе према Македонији, чак и према Тракији, где је желео да ојача присуство словенског елемента, и то на рачун грчког. Изражавао је уверење да је Аустроугарска представљала опасног противника хеленства у Македонији. Уосталом, аустроугарска политика користила се сваком приликом да убеди, посебно Грчку, да према наведеној области није гајила никакве претензије.(20)

Ранији и данашњи изглед првог дипломатског представништва Краљевине Грчке на Цетињу

Посланство Краљевине Грчке, за разлику од већине осталих дипломатских представништава на Цетињу, није имало властиту зграду, већ је изнајмљивало приватне куће.
Посланство је прво било смештено у Катунској улици (данас Његошева), а потом у улици Ивана Црнојевића, бр.42 у приватној кући (Јована Вукмановића), раније власништво Стева Поповића). Објекат је дограђен у међуратном периоду и имао је изглед најједноставније цетињске куће, са кровом на две воде, без мансарде.
(Види Посланства на Цетињу, Централна Народна Библиотека Црне Горе Ђурђе Црнојевић, 2010)

Долазак емисара А. Логотетиса на Цетиње на место генералног конзула Грчке у Црној Гори 1881, означио је почетак плодног периода дипломатске сарадње две земље крајем 19ог и у првој половини 20. века. (21) Грчки дипломатски представник, чији је ранг био прилично неодређен, у свечану аудијенцију код црногорског владара је био примљен по истом церемонијалу као и представници великих сила. (22) Грчки изасланик и његов секретар на Цетињу нису били прихваћени као странци, већ као блиски пријатељи, који су веома често незванично позивани и срдачно примани на црногорском двору, а такође и на бројним приватним пријемима организованим у кућама виђених грађана. (23)

Према двема грчким дипломатама, књаз Никола је показивао срдачно расположење, а обострана наклоност је, очигледно, превазилазила типични дипломатски протокол. Све ово је „упадало у очи“ осталим члановима дипломатског кора на Цетињу, а посебно аустријском изасланику. О присности Грка и Црногораца, захваљујући сумњичавости свог дипломатског представника, аустријска штампа је редовно извештавала. (24)

Отприлике годину дана по свом доласку на Цетиње, 27/10/1881, А. Логотетис је из разлога двомесечног боловања предао своје дужности вицеконзулу-секретару А. Леонардосу који је наставио да заступа Грчку у Црној Гори. Како сам Кнез, тако и министар иностраних дела, Станко Радоњић, инсистирали су на чињеници да се грчки конзулат не укине, већ да остане на Цетињу.(25)

Током 1883. Грчка је располагала са 9 амбасада и 55 конзулата. Имајући, међутим у виду тенденцију реструктуирања и ширег деловања своје дипломатске службе, укинуте су дипломатске агенције, а велики број генералних конзулата претворен је у амбасаде. Тако је у јулу 1883. ( у време министровања А. Кондоставлу), грчко представништво у Црној Гори промовисано у амбасаду.(26)

Након одласка Логотетиса и Секретара Леонардоса, на дужност грчког дипломатског представника на Цетињу, постављен је Андре Псилас, унапређен у резидентног министра, веома љубазно примљеног на официјелној аудијенцији 4/10/1883.(27) Као први амбасадор Грчке на Цетињу, А. Псилас је све до јуна 1885, сам, без помоћног особља заступао интересе Грчке у Црној Гори. (28) Међутим, судбина је очигледно била наменила опробаном и искусном дипломати А. Логотетису да обележи и други период грчког присуства на Цетињу. Овог пута, грчко представништво није функционисало у рангу амбасаде, већ као конзулат. А. Логотетис је 1896. постављен за генералног конзула.(29)

Двор на Цетињу 1900. године Од 1903. дужност дипломатског агента је вршио Стаматиос Андонопулос, који је 20/03/1907 замењен од стране Гијома Фонтане, искусног дипломате, који је у дипломатској служби био још од 1856.(30). Недуго затим, на дужност је 1909. дошао изузетно значајан дипломата, Евгениос Евгенијадис, доктор правних наука, и то као дипломатски агент и генерални конзул на Цетињу. (31)

Непосредно пре Балканских ратова, а из разлога дугогодишње одсутности Евгенијадиса, као chargé d`affaires постављен је од 3/3/1911 до 29/5/1912 Михаил Цамадос, кога је након тога поново наследио Евгенијадис, (као министар резидент 1912-1913, а потом као опуномоћени министар, који је уз краткотрајна одсуства до 1916. остао на Цетињу. За време његовог службовања рад амбасаде на Цетињу је значајно унапређен, и то захваљујући његовој интензивној активности у једном нестабилном периоду балканске историје, какав је био онај који је претходио Балканским ратовима. Не ограничавајући своју делатност само на информисање Централне службе, узимао је активног учешћа у локалним активностима, посебно оним хуманитарног карактера.(32)

Грчких листови „Εμπρός“ и „Μακεδονία“ су детаљно преносили развој догађаја у Црној Гори, као и активност њеног вођства на европској сцени током кризног периода Балканских ратова 1912-1913. Током периода јун 1913- фебруар 1914 амбасадом је током једног кратког периода руководио Јоанис Псарас (chargé d`affaires), који је потом дужност предао С. Константинидису (фебруар 1914- мај 1914), који ју је одлазећи, поново предао Евгенијадису. 12/8/1914 дужност управљања амбасадом преузео је С.В. Генадиос. Уз њега је од 6/10 требало да служи као секретар П.Н.Делијанис, међутим, овај никада није стигао на Цетиње, будући изненада послат у Лондон. Последњи грчки изасланик у аутономној Црној Гори, био је К. Редис (јун 1915- март 1916). Након његовог ступања на дужност веома брзо је уследило заузимање Црне Горе од стране Аустријанаца, који су на Цетиње ушли крајем децембра 1915. (33) У наступајућем периоду није постојало дипломатско представништво на Цетињу из разлога нестабилности ситуације. Накнадно, од 6/07/1917 као изванредни и опуномоћени изасланик на Цетињу се појављује Јоанис Александропулос, али само теоријски, из разлога што је у стварности боравио у Атини. Заједно са њим као секретара је именован П.Н.Делијанис, који је иако додељен Цетињу од 11/09/1917 остао службеник амбасаде у Лондону. Нешто касније, код двора у емиграцији, историографија је забележила делатност чувеног грчког политичара и дипломате Атоса Романоса, као опуномоћеног министра у периоду 1917-1921.(34)

Орден Спаситеља I степена, којим је одликован Књаз Никола

Тако је за извесно време окончан период изванредне сарадње Грчке са Црном Гором. Историјске чињенице о делатности грчког посланства несумњиво упућују на пријатељске везе два балканска народа, која су, како се показало, пре свега била повезана заједничком вером и заједничком борбом за слободу.

Цетињски манастир о оквиру кога се налази Црква Рођења Богородице у којој се налазе мошти Светог Петра ЦетињскогБиблиографија:
(1)Наводи одређених грчких историографа упућују на значај „момента вере“ у формирању блокова земаља на европском, али и на светском нивоу , указујући при том да корене оваквим тенденцијама треба тражити дубоко у прошлости. ( види код Δ. Μιχαλόπουλος, Ο εθνικός Διχασμός, Η άλλη διάσταση, Εκδόσεις Πελασγός. Αθήνα 2012, стр.145-147.)
(2) Κ. Χολέβας, „Ορθοδοξία και διπλωματία, Ελλάς και Μαυροβούνιο 1880-1916“, Μακεδονία 2/12/2007, www.antibaro.gr
(3) Црна Гора је са мањим прекидима била стално присутна на европској дипломатској позорници. Она није привлачила пажњу великих сила због процеса који су се у њој самој одвијали, јер је то са њиховог становишта био безначајан проблем, или због њене војне снаге, већ због реперкусија које су њени поступци могли имати на покретање крупних проблема балканске и европске политике. Црна Гора је била карика у ланцу које се звало Источно питање, али таква карика, која је у појединим моментима омогућавала да се лако покрене читав ланац. Управо из разлога борбе великих сила да Црна Гора постане продужена рука њихове политике на Балкану, њена активност је била у центру европске дипломатије. Тек у светлости тих чињеница може се схватити несразмер између скромне величине и снаге Црне Горе и значаја улоге коју је она у појединим моментима играла у догађајима балканске и европске историје. ( Др Димитрије Димо Вујовић, Црна Гора и Француска 1860-1914, Цетиње 1971, стр.10)
(4) Д.Вујовић,н.д., стр. 11
(5) Г. Благојевић, Прикази, „Политика и сећање на Балкану-грчко виђење Црне Горе (19.век-Први светски рат“) (Αγγελική Κωνσταντακοπούλου, Πολιτική και μνήμη στα Βαλκάνια-Οι ελληνικές εικόνες του Μαυροβουνίου (19αι- α`Παγκόσμιος πόλεμος), Гласник етнографског институте САНУ ЛИВ.( Извештаји и обавештења Евгенијадиса који је био познат из претходног службовања у грчком конзулату у Солуну, веома су интересантни и то не само из разлога што пружају информације о актуелним догађањима, већ и зато што садрже критике и описе који се слажу са представама о „херојском“, „неукротивом“ и „ратнички“ настројеном народу у Црној Гори, који је живео изолован у малој, планинској, сиромашној земљи, а који је своју судбину у руке предао локалном владару Николи. У списима грчког дипломате посебно су наглашени борбеност и ратна спремност сиромашног црногорског народа према Турцима, заједно са „недоследношћу“ спољне политке краља Николе. Ове карактеристике, на које наилазимо и у коментарима других европских дипломата, само су неки од кључних створених стереотипних елемената слике о Црној Гори, која је почела да се ствара у Грчкој под утицајем европске историографије и стања у балканском окружењу крајем 19-ог и почетком 20ог века.)
(6) Са изузетком нешто детаљније анализираних дипломатских преговора две земље у периоду склапања „Балканског савеза“, на Цетињу 1912. године (Άννα Αγγελοπούλου, „Οι διπλωματικές συνομιλίες Μαυροβουνίου και της Ελλάδας κατά την περίοδο της σύναψης της “ Βαλκανικής Συμμαχίας του 1912″, ΑΠΘ, Θεσσαλονίκη 1989.) као и осврта на улогу грчког конзулата на Цетињу на дипломатске контакте две земље на крају 19. и почетком 20. века (Στ. Κεκρίδης, “ Το ελληνικό προξενείο της Κετίγνης. Συμβολή στις σχέσεις Ελλάδας Μαυροβουνίου κατά τα τέλη του 19ου και τις αρχές του 20ου αιώνα“, Βαλκανικά Σύμμεικτα 10 (1998), 166-167) ретки су прикази непосредних веза Цетиња и Атине приказани у једној билатералној равни.
(7) Анђе Капичић, Велимир Вујачић, Страна одликовања у Црној Гори, Народни музеј Црне Горе, Цетиње 2005.
(8) Андрија Лаиновић, „Неки нови докази о везама између Црне Горе и Грчке у XIX вијеку“, Историјски записи, XI, Цетиње 1955; Душан Вуксан, Петар I Петровић Његош и његово доба, Цетиње 1951;Петар Д. Шеровић, „Бокељски поморци у рату за ослобођење и независност Грчке (1821-1828)“, Годишњак Поморског музеја у Котору, III, Котор,1955.
(9) Проф. др Гавро Перазић, Мр Радослав Распоповић, Међународни уговори Црне Горе 1878-1918, Зборник докумената са коментаром, Подгорица 1992.
(10) Грчка је била седма европска земља, а једина балканска која је успоставила дипломатске односе са Црном Гором после Берлинског конгреса. Њен први дипломатски представник био је Алеxандер Логотхетис (политички агент и генерални конзул), званично примљен на црногорском двору 4/01/1881. До тада, захваљујући турским тенденцијама да одлажу или избегавају своје обавезе одређене Берлинским конгресом, Грчка је регуларне контакте са црногорским владарем одржавала путем свога конзула у Скадру, Мавромахоса, који је био чест гост на Цетињу. ( Глас Црногорца, 1879, бр. 15, 28/04 И бр. 16, 5/05 код Татајана Јовић, Diplomatic missions in the principality and the kingdom of Montenegro, Цетиње 2010, стр.235)
(11) Αγγελική Κωνσταντακοπούλου, „Πολιτική και μνήμη στα Βαλκάνια: οι ελληνικές εικόνες του Μαυροβουνίου 19ος αι.- Α` Παγκόσμιος πόλεμος“, Γιάννενα 2004 (Аутор даје грчко виђење Црне Горе у хронолошком одсеку краја 19. и Првог светског рата)
(12) Т. Јовић, Diplomatic missions in the principality and the kingdom of Montenegro, Цетиње 2010, стр.236.
(13) Политичку димензију овог питања видети код Е. Кофос ,“Patriarch Joachim III and the Irredentist Policy of the Greek State“, Journal of Modern Greek studies, IV, 2/1986 и Κ. Αιλιανός, Μια προοπτική συμμαχίας Ελλάδας- Αυστροουγγαρίας χωρίς επαύριο 1883-1887, Θεσσαλονίκη 1994.
(14) Κ. Παπαρριγοπούλου, Ιστορία του Ελληνικού Έθνους, τ.7, стр. 353.
(15) Д. Дакин, Η ενοποίηση της Ελλάδας 1770-1923, Αθήνα 1989, стр. 205 и Ζ. Καστελλάν, Ιστορία των Βαλκανίων (14οσ-20ος αι.) χ.χ., стр. 447.
(16) Из преписке грчких дипломатских изасланика уочљива је стална борба за превласт између Аустрије и Русије на територији Балкана и њен утицај на ситуацију у Црној Гори. ( Στ. Κεκρίδης, Το ελληνικό προξενείο Κετίγνης, Συμβολή στις σχέσεις Ελλάδας Μαυροβουνίου κατά του τέλη του 190υ και τις αρχές του 20ου αιώνα, 152)
(17) Γ. Ασπρέας, Πολιτική ιστορία της Νεοτέρας Ελλάδος 1821-1912, Αθήνα, стр.116.
(18) S.Th. Laskaris, La politique extérieure de la Grece avant et après la Congres de Berlin (1875-1881), Paris 1924, стр. 125 (Поред грчке дипломатске мисије, у Црној Гори су деловали дипломатски изасланици Турске, Русије, Аустрије, Француске, Италије, Енглеске и др. Док су дипломате Русије, Француке и Италије боравили у Дубровнику, енглески изасланик је боравио у Скадру, вршећи дужност генералног конзула. Највећи број до данас очуваних зграда дипломатских изасланстава на Цетињу има величанствен изглед. Најнеугледнија и најизоловнија зграда била је управо она грчке дипломатске мисије, а Грчка, уосталом, најмања и најсиромашнија од свих поменутих земаља.)
(19) С. Живанов, Европа пред први светски рат, Корени, узроци и поводи великог рата, (Од Берлинског конгреса до почетка Првог светског рата) (1878-1914), Завод за Уџбенике, Београд 2014.
(20) Одређени аутори тврде, да је наведена чињеница одговарала истини, и да, заиста, аустријска политика није била супротна грчким интересима. (Види L. Stavrianos, Balkan Federation, A History of the Movement toward Balkan Unity in Modem Times, Smith College Studies in History, 27 (1944), стр. 125 и Κ. Αιλιανός, н.д., стр.22 и стр. 94)
(21) У парадоксе грчке државне бирократије може се сврстати и оснивање грчког посланства на Цетињу. Крајем 1880. у Црну Гору су послата два грчка дипломатска представника, која су заступала интересе грчке државе. Тако је 5. децембра 1880. објављен премештај из Каљарија (Италија) вицеконзула Александра Леонардоса, који је имао титулу секретара министарства I класе, вицеконзула-секретара. 3ег јануара 1881. он је стигао на Цетиње и одмах представљен црногорском владару. Међутим, у црногорској престоници се већ налазио (од 20/11/1880), други грчки дипломатски представник, Александар Логотетис, у својству генералног конзула и политичког агента, који је одмах схватио значај грчког присуства у Црној Гори. Како се Цетиње, међутим, налазило у неприступачним планинским крајевима, што је знантно отежавало кретање, исти је скоро одмах по доласку предложио Министарству оснивање конзулата у Котору, које је у својој надлежности требало да има приморске градове. Како је 5/03/1881 овај предлог одбачен, а након договора са грчким посланством у Бечу, и то под изговором да се није желео сукоб са Аустријом, која је упорно одбијала постављење било ког конзуларног представништва у Котору, надлежности Генералног конзулата на Цетињу су проширене на све приобалне градове Јадрана, Скадар, Дубровник, албанску обалу, све до Крфа. Овде би требало нагласити да, имајући у виду присутсво само петоро Грка, пореклом из Македоније и Тракије, (сви држављани Црне Горе), грчко посланство на Цетињу у датом моменту није имало улогу очувања трговачких и економских интереса, као ни сервис својих грађана (као она у Софији или Филипуполију нпр). Изводимо закључак да су разлози његовог оснивања били искључиво политички, а његовим оснивањем исказане тежње о: а) промовисању грчког става о потпуном ослобађању Балкана, посебно оних народа са којима је Грчка сарађивала у борби против османске царевине, b) стварање што чвршћих веза и то у циљу формирања заједничког балканског фронта и то не само против османске доминације, већ и против аустријског мегалоидеатизма, који је Аустрији гарантовао улогу жандара, док је за стварни циљ имао силазак на Јадран (Солун), c) грчко активно учешће у учвршћивању аутономије Црне Горе, d) помно праћење развоја догађаја у Албанији из једне другачије перспективе. (Види Στ. Κεκρίδης, Το ελληνικό προξενείο Κετίγνης, Συμβολή στις σχέσεις Ελλάδας Μαυροβουνίου κατά του τέλη του 190υ και τις αρχές του 20ου αιώνα, стр. 156-157)
(22) У складу са тврдњама Р. Распоповић, Дипломатија Црне Горе 1711-1918, Подгорица-Београд 1996, стр. 367, могло се поставити питање дипломатског статуса грчког изасланика, будући да је од грчког краља био наименован за политичког агента и конзула, дакле неполитичке функције, па није требало ни да буде акредитован код шефа државе. Аутор указује на чињеницу да се у овом случају радило о реткој пракси, која је дозвољавала да се у четврту класу дипломатских представника сврстају генерални конзули. Како се у овом случају радило о генералном конзулу у чију су надлежност спадале извесне политичке функције, имао је дипломатски статус. Додатно, чињеница да је акредитован код шефа државе, а не код министра иностраних послова, може се објаснити чињеницом да у црногорској дипломатској пракси томе није предавана велика важност.
(23) Т. Јовић, Diplomatic missions in the principality and the kingdom of Montenegro, Цетиње 2010, стр. 235.
(24) Στ. Κεκρίδης, н.д,стр. 158.
(25) Црногорска влада је такође, тражила да грчки бродови пристају у лукама Улцињ и Бар, обећавајући им сваку могућу олакшицу. Са своје стране конзулат је известио грчку владу о могућности пловидбе између Патре, Крфа и Котора (Bouches de Cattaro) поред албанске обале, све до Улциња и Бара. Оваква потреба се показала нарочито ургентном, из разлога што се постављало питање признања црногорске трговачке заставе, којој је кнез Никола додао симбол крста. Из наведеног разлога је 200 црногорских једрењака, који су вршили транспорт соли и друге робе између Црне Горе и Италије, користећи као транзитне станице Јонска острва, било усидрено, све до коначног разрешења питања и потписивања трговинског споразума између Црне Горе и Италије. Његов текст представљао је пример билатералног споразума у периоду о коме говоримо, па је Црна Гора тражила од Грчке да га и она потпише. Међутим исти није реализован. (Види Κ. Αιλιανός, н.д, стр. 107)
(26) Στ. Κεκρίδης, н.д,стр. 163.
(27) Глас Црногорца, 1883, бр.39, 25/09.
(28) Из докумената сачуваних у грчком МИП-у види се да је након тога грчка амбасада прекинула своју функцију. Током наредних десет година, а из разлога проблема на грчкој унутарњој политичкој сцени није постојала.
(29) У периоду после Балканског конгреса између Црне Горе и Грчке је закључено неколико међудржавних уговора, а као први од њих „Трговинска конвенција између Књажевине Црне Горе и Грчке“, потписан на Цетињу 11. децембра 1896. године, од стране војводе Гавра Вуковића, државног саветника и Александра Логотетиса. (види Проф. др Гавро Перазић, мр Радосав Распоповић, Међународни уговори Црне Горе 1878-1918, Зборник докумената са коментаром, Подгорица, 1992, стр.316)
(30) Наведени грчки изасланик потписао је Уговор о трговини и пловидби између две државе, склопљен 14/08/1908.
(31) На драгоцене податке о грчко-црногорским односима које је оставио др Лазар Томановић, председник Министарског савета, указује А. Капичић, н.д.стр. 203-204, посебно о наведеном грчком изасланику који је на Цетињу службовао у време министровања др Л. Томановића. Архивска грађа црногорске провенијенције указује на значај Евгенијадисове делатности у формирању Балканског савеза.
(32) Στ. Κεκρίδης, н.д,стр. 167.
(33) Током кратког пеирода од заузимања Цетиња па до његовог одласка, Редис је грчку амбасаду претворио у азил за Србе и Црногорце прогоњене од стране Аустријанаца. На молбу српске владе преузео је на себе заступање српских интереса пред окупационим властима.
(34) Др И. Радосавовић, Међународни положај Црне Горе у 19. веку, Београд 1960, стр.122.