То је ставарни и чист поглед на исконску мисао хришћанства жртвовања за друге, коју су, претпоставља се, у народним предањима, изрекли народни приповједачи као трајну поруку будуће духовности, за коју нису могли наслутити да ће ући, најприје у легенду, а потом и у канон, канонизујући га као Житије првог српског свеца. Када је већ ушла у „Љетопис попа Дукљанина“ ова хришћанска прича, једна од могућих, вјероватно и скраћених верзија, долази до нас у првобитном латинском, или најчешће преведеном издању.
Већ сада је извјесно, а временом ће бити све извјесније да је ова прича у исти мах и савремена, и ја ћу покушати да је освијетлим са ове, данашње, „духовне потребе“, јер питања не стоје, а одговори се стално мијењају, која свакако зависе од нових знања и неког жешћег животног искуства. Дакле, ако се застане пред вертикалом, која је готово увијек привлачна дубинама и висинама, свим нашим наумима, и ово корачање кроз бесмисао добија нову смислену димензију.
Никога не треба да чуди, готово светачки наум барског пароха Богића Фемића, који је у комунистичко вријеме захтијевао од општинских власти града Бара „мјесто за молитву“, да би митрополит Амфилохије, са вјерујућим народом и свештенством кренуо у остварење божјег наума. Тоје, наравно, и својеврсна порука љубави и позив на мирење и одуховљење, свијету без правих вриједности и критеријума, површном, осионом и агресивном, порука друштву које почива на лажним вриједностима, болесном без љубави и жртвовања за најближе.
Прича је вјечна и поновљива у многих народа у борби за власт. Самуило, цар македонских, неки кажу (бугарских) Словена, заробио је кнеза Владимира 998. године, господара Зете, и послао га у своју престоницу Преспу, гдје га је оженио својом кћерком Косаром (у монаштву Теодора).
То је историја. Али та историја не жели да ауторизује, чини се ни до данас, оно што је својевремено изрекао пјесник, Слободан Ракитић, да „на нашим древним и основним територијама, натопљеним српском крвљу, са нашим гробљима и светињама, други су оснивали сопствене државе, од нашег језика стварали су се други језици“…
„Највећа ствар на свијету је да умијемо да припадамо себи“, каже Монтењ. Јер, поуздано се зна да је најгоре када се човјек удаљи од себе сама, кад постане себи далек и туђ.
То важи и за народе.
Ту се враћамо животној, али и историјској причи. Није ли Самуилова Косара далековидо наслутила задњи чин сопствене, љубавне и животне драме, тражењем“: „Оче мој, и господару, знам да имаш намјеру да ме удаш, како је обичај. Дакле, ако је по вољи величанству твоме, или ћеш ме удати за краља Владимира, кога држиш у оковима, или знај да ћу пре умрети, него ли за кога другога поћи… Пошто се прослави свадба кћерке његове на краљевски начин, постави цар Владимира за краља и даде му земљу и краљевство отаца његових и целу земљу драчку.“
То је дио животне приче и покоравању Зете.
Историја памти да је 22. маја 1016, прије хиљаду година, синовац цара Самуила, погубио на превару кнеза Владимира. Историчар Андрија Јовићевић тврди „тијело му је пренесено из Преспе у Св. Марију у Крајини, гдје лежи у цјелости и пушта од себе миро. Владимир у руци држи дрвени крст, који му је послао као залог Владислав. Крај Владимировог ћивота у Крајини се окупља силан свијет на дан када је погубљен“… Зашто сам причу о Владимиру и Косари покушао приближити овом времену? Понајвише што значајно велики број припадника народа на Балкану и даље доживљава као извор пријетње народ, или народе с којима у сусједству живс. А српске лидере, нажалост, по правилу, хватају као дивљач и на превару одводе у Хаг, тихо их убијајући, или осуђујући на доживотну робију. Што је, чини се још горе, „један дио Црногораца, (читај: Монтенегрина!), блиску везу са Србијом види као пријетњу властитој државној и културној самобитности…
Упркос тим сазнањима, која нису само достигнуће овог времена, историчар Андрија Јовићевић, наставља: „Сви народи који су се измијенили у овој области наслиједили су једни од других дубоко поштовање према имену Светог Јована Владимира и свечано прослављање успомене на њега“. Како смо свједоци великог распадања свих вриједности, како овдје, тако и у свијету, нека нам ова хиљадугодишњица послужи као путоказ у садашњости и будућности, а Храм посвећен Светом Јовану Владимиру нека свијетли љубављу, мирењем, вјером у човјека и Бога у човјеку, упркос овом времену испразности, националног кича, лажне религиозности, преплаћеног родољубља, политичког једноумља, класичних историјских и сваких других превара фашистичког типа, са нескривеном мржњом према другомишљеницима.
Извор: Дан
Фото: novavelika.com
