Личност Светог Петра Цетињског заокупља теологе, етичаре и бројне историчаре, што и не чуди ако се зна да је управо он као владар, свјетовни и духовни, покренуо уједињење Брда и Црне Горе, Боке и Приморја, на начин на који данас знамо Црну Гору. То је постизао подједнако дипломатском, као и војном вјештином, у вријеме док се још није назирао крај ни једној од великих монархија, ни отоманској, ни аустроугарској, а док је Наполеон покоравао Европу. Зато и „Светигорино“ издање „Свети Петар Цетињски – између молитве и клетве (Сабрана дјела)“, а које се може купити уз „Дан“ по цијени од 4,99 еура, изазива велику пажњу читалаца.
[pullquote]
Са злом се борио хришћански
Петар Први Петровић Његош још за живота сматран је Светитељем због високих етичких норми које је поставио, јаког ауторитета и ријечи која се слушала и памтила, како истиче митрополит Амфилохије у предговору. Ипак, он је био и скроман, јер, цитира митрополит Амфилохије, Св. Петар Цетињски је говорио: „У мене осим пера и језика нема никакве друге силе да доведем непослушне на послушност“.
– Без мирнога дана, цијелога живота је мирио људе и све што је градио, градио је на темељима праве истинске вјере. Само древни јеврејски пророци су слични у том погледу Светом Петру Цетињском. Нема у данашњим, модерним друштвима личности која би била слична Светом Петру који је на тако особен, хришћански, начин покушавао и успијевао да се носи са злом у људима око себе, и да то зло без убијања, без тамница, без батина, снагом своје духовности, своје ријечи, искорјењује, да исцјељује народ и да му враћа благообразност и богообразност на коју га је Бог призвао – истиче митрополит Амфилохије.
[/pullquote]
У предговору овој књизи, митрополит црногорско-приморски Амфилохије између осталог говори и о овом аспекту живота и рада овог великог светитеља наше цркве. Наиме, како истиче митрополит Амфилохије – „лакше би било укротитељу змија отровница и дивљих звијери него што је било њему у његовом несебичном служењу Богу и роду“. Како истиче митрополит, с обзиром на тешкоће с којима се сусретао Св. Петар Цетињски просто се морамо запитати откуд је црпио снагу и стаменост, „гдје је извор његове вјере и трпељивости, његовог сазнања и увјерења да је добро непобједиво и да правда Божија коначно влада земљама, људима и градовима?“
– Несумњиво у јасном знању и доживљеном искуству да је у `Имену Божијем сваки суд и правда`. Име Божије је за њега његова унутарња сила, суд и правда су његове енергије које зраче и дејствују мијењајући на добро бесудну и неправедну људску реалност. Нико на српском језику није тако језгровито изразио појам „суда и правде“ као откривења и енергије Имена Божијег у људима и међу људима као Свети Петар. Та унутарња укотвљеност у Имену Божијем и у богоозарености, и кроз њу стварно познање Божијих и људских ствари даје Светоме, како га народ и данас зове, снагу да и кад куне – воли; да и кад води рат – не води га зато што мрзи људе него зло и насиље у њима; и кад се осјети сам, напуштен и несхваћен „без иђе икога“, пун „посведневне горести и печали“, која га, како сам каже, „осушила и како рђа жељезо згризла и сваке веселости лишила“ – он остаје непоколебљив у добру и вјерности Богу и народу – истиче митрополит Амфилохије.
Митрополит Амфилохије подсјећа и да је у својој жеђи за слободом, Свети Петар Цетињски тежио стварању „славеносерпске државе“ од Црне Горе, Брда, Херцеговине, Дубровника и Далмације, и да је одушевљено сарађивао са српским вождом Карађорђем.
– Он зна зашто позива у рат и кога позива. Тако, пред битку на Крусима позива Црногорце: „Устремите се на непријатеље наше вјере, нашег предрагог имена српског и наше дражајше вољности… Ви сами знате да су се Турци вазда бојали, а и сад се боје Црногораца, боје се српскијех витезова, који нијесу вични своју постојбину остављати, а још мање црним образом на свој се дом повраћати“. Из дјела Св. Петра је очевидно да је он и ратник, да је прихватио рат као нужност, као неопходност да би се њиме одбранило име, светиња и отечество. Да би се њиме одбранила породица, да би се њиме одбранила „вјера“, како сам каже, „и закон“. Он не ратује зато што му се ратује: он ратује да би сачувао нешто без чега би човјек престао да буде човјек. Зато и када ратује, он ратује на витешки начин – истиче митрополит Амфилохије. О томе, подсјећа, посебно рјечито говори његово обраћање Махмут-паши Бушатлији у коме Св. Петар каже: „Ако је правда на твојој страни, да Бог да прво зрно које пукло мене погодило. Ако је, међутим, правда на нашој страни, онда нека Бог пресуди међу нама“. Ратујући и борећи се, истиче митрополит Амфилохије, Св. Петар се ослања на Бога и Божију правду, притом не тражи своју, личну побједу, већ да побиједи Бог и Његова правда: „У Имену Божијем је суд и правда“.
– Св. Петар Цетињски се непрекидно труди – пишући пашама и везирима, и оним херцеговачким, и босанским, и скадарским, пишући Наполеоновим генералима, и са њима се сусрећући – да се избјегне свако крвопролиће, сваки сукоб. И до краја се при томе понижава и смирава. Али, кад види да нема другог излаза, онда он призива Бога у помоћ, онда он призива и своје Црногорце, да бране своја огњишта, свој закон и своју вјеру. Онда он помаже ослободилачке покрете, као што је помагао Карађорђев устанак, и радовао му се и као што је са великом радошћу говорио и писао о почетку устанка у Грчкој, почетком 19. вијека – наглашава митрополит Амфилохије у предговору овој књизи.
Живана Јањушевић
Извор: Дан
