Izaberite stranicu

Свечана академија поводом 200 година издавања Писменице и 150 година од смрти Вука Стефановића Караџића одржана је у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу, у четвртак 25.септембра 2014.године.
Академију су организовали Институт за српски језик САНУ, Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, Студијски програм за српски језик и јужнословенске књижевности Филозофског факултета у Никшићу.
Поздравном ријечју у име Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори обратио се доц. др Драго Перовић, предсједник. Два су, најмање, повода за организовање ове свечане академије, те планираних посјета Вуковом споменичком комплексу у Петњици и Студијском програму за српски језик и јужнословенске књижевности на Филозофском факултету у Никшићу. То је, истакао је Перовић, историјски дуг који према Вуку Стефановићу Караџићу никада не можемо вратити и одужити, а с друге стране, то је насиље којем је, деценију и више, изложен српски језик у Црној Гори.
Због тога је Никшић, првенствено преко Актива отпуштених професора српског језика, својих изабраних професора, и заслужио да Институт за српски језик гостује у њему вечерас и унесе свој пламен научне језичке слободе и истине.
“Имам посебно задовољство да поздравим оне који су најзадуженији и најраднији по питању ове унутрашње слободе, по питању научног утемељивања и развијања српског језика – а то су професори и научни сарадници Института за српски језик САНУ. О њиховом раду на слободи и језику српског народа највјеродостојније свједоче пројекти: лингвистичка, етимолошка и дијалектолошка истраживања савременог српског књижевног језика, израда речника, обрада српске језичке споменичке грађе, опис и стандардизација савременог српског језика, часописи и многи други пројекти и издања.
“Код нас у Црној Гори, гдје се већ пуних 10 година све ради против Вука, Институт за српски језик своје вјерне сараднике и институцијално има још једино у Студијском програму за српски језик и јужнословенске књижевности Филозофског факултета у Никшићу и Одељењу за српски језик и књижевност Матице српске“, напоменуо је доц. др Драго Перовић.
Излагање је одржао др Срето Танасић, директор Института за српски језик САНУ.
“Ми данас нисмо у гостима, ми смо међу својима и то својима у сваком, најпотпунијем значењу те ријечи. Многима од нас који смо дошли из Београда коријени су на овим просторима, као што су колијевке многих житеља данашње Црне Горе негдје другдје, можда у ужем завичају неких од нас. Све то, а посебно историја, са богатом писаном и усменом баштином указује на сви бесмисленост подјела, од којих су неке, нарочито оне новијег датума, посебно болне и против сваког здравог разума“, оцијенио је Танасић.
Он је додао да о јединственом, компактном српском етничком и језичком простору свједочи поријекло, кретање предака кодификатора српског књижевног језика, који су из Васојевића, из старе Рашке, преко Дробњака, старе Херцеговине, стигли до западне Србије.
Наука зна, истиче др Танкосић, да је Светосавље најснажније коријене пустило на тлу Херцеговине и Црне Горе, а одатле се миграцијама ширило у друге области. Познато је и да су сливови Таре, Пиве, Комарнице и горњих токова Лима и Мораче колијевка српске духовности и државности, као и дијалекта који је одатле далеко разнијет миграцијама.
“Није, дакле, удио ових крајева у изграђивању српске културе и усавршавању српског књижевног језика садржан само у Вуковом дјелу. Са ових крајева српској култури и развоју српског књижевног језика дали су свој допринос српски интелектуалци, научници многих дисциплина, а посебно истичемо књижевнике, који најдиректније доприносе изграђивању књижевног језика. То је један од твораца коначног изгледа Речника српског језика који издаје САНУ академик Александар Белић видио, разумијевао и чак препоручивао“.
“Нас није само ова значајна годишњица обавезала да се присјетимо значаја Вукова дјела. Нас Вуку враћа и наша стварност – слична оној од прије више од једног вијека. Опет се налазимо у сличној ситауцији: српски народ је подијељен у више држава. На дјелу је балканизација српског националног простора. Да ли на срећу, не знам, али чињеница да се тај вирус балканизације отео контроли и да данас кружи над Европом можда ће га зауставити над српским националним и језичким простором.“, закључио је Срето Танасић.
Добродошлицу професорима и научним сарадницима из Института за српски језик САНУ пожељела је и проф. др Јелица Стојановић, секретар Одјељења за српски језик и књижевност Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори.
“Ко није у домовини српског језика, туђ је свом бићу, од –туђен је и од-домљен. И оном због којег се сабирамо, Вуку Стефановићу Караџићу, српски језик је био дом, гдје год га је пут носио, живио је за српски језик и са српским језиком и цијели свој живот посветио раду на његовој реформи “за Србе све и свуда“, за „Србе сва три закона“, како каже Вук. Богатство српског језика и насљеђе, као и Вуково надахуће, неуморност, истрајност и љубав, допринијели су да Вуково дјело буде изузетно и обимом и садржином, и тематском разноликошћу“.
“Оставио нам је преко 2000 пјесама у близу 200.000 стихова; око 120 приповједака; преко 6000 пословица; близу 50 000 ријечи, око 200 штампаних загонетки и још више необјављених; граматике, рјечнике, путописе, полемичке списе, писма…Као да је имао девет живота!“, казала је Јелица Стојановић.
Вуков плодотворни рад, додала је она, обиљежен је симболичним и значајним почетком прије 200 година, када се као прва на свијет појавила “Писменица сербскога језика по говору простога народа написана“.
“Ја сам из љубави к српском језику, и из жеље да би му се што прије помогло…написао и издао на свијет Писменицу српског језика“ (открива нам Вук…, из Предговора првом издању Српског рјечника). А у Писменици је, дуготрајном и преданом раду на реформи српског језика, обиљежио пут чувеним правилом “Пиши као што говориш, а читај како је написано“… подсјетила је др Јелица Стојановић, напомињући да је Вуку најближи био “херцеговачки говор“, “који је од дјетињства слушао“ и којим су народне пјесме, које је записивао, писане, којим се говорило и говори на најширем простору српског језика.
“А то је говор његовог родног Тршића; Дробњака, постојбине његових предака; говор мајке Јегде из Никшића; Вук Караџић – Херцеговац по поријеклу и Србијанац по рођењу, – како каже у Писменици “Написана Вуком Стефановићем Сербијанцем“, Србин по роду. Али, није одбацивао ни једно нарјечје (јер је свакоме своје најљепше)“.
“Вук је, као што се види, за разлику од данашњих новореформатора, схватао разлику између дијалекта (народног говора) и књижевног (стандардног) језика – као наддијалекатског, са постојаним, јасним правилима и нормом (који происходе из језичког система)…Тежио је да изгради постојана правила, једнообразност, трагајући за чистотом и уједначеношћу израза, за најбољим “узорима“ у српском језику, глачајући и дотјеривајући норму…Вук ни у једном тренутку своје реформе није помишљао да у норму српског језика укључи дијалекатске облике српског језика са с` и з` ( које се чују од Баније и Кордуна, преко БиХ, југозападне Србије, Црне Горе), иако је био упознат са њиховом употребом. Иако су ови гласови били широко распрострањени у српском језику, немају статус фонеме, нијесу гласови са разликовном функцијом, па и нијесу системског карактера, тј.вуковски речено не уклапају се у “опћену правилност“, нагласила је Јелица Стојановић.
Вече, посвећено 200 година издавања Писменице и 150 година од смрти Вука Стефановића Караџића, употпунили су наступи Вукових пјевача: народни гуслар Бошко Вујачић и етно група Бањанке.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Фото: Жељко Шапурић

Pin It on Pinterest

Share This