Izaberite stranicu

Предавање одржано на међународном симпосиону у Лондону 21. фебруара 2014. године
Драги учесници симпосиона,
Данашња тема Хришћанске вредностиима посебан значај. Савремена секуларна свест сматра религијске вредности за секундарне у односу на превлађујуће либерално-демократске стандарде, чије тумачење  бива све удаљеније од традиционалног хришћанског морала. Стога, дијалог о хришћанским вредностима представља најважније сведочанство о вери у савременом друштву које се одриче својих религијских корена.
Ниједна једина светска цивилизација није постојала без непроменљивих духовних и моралних максима, које називамо вредностима. Историја човечанства је познавала различите вредности,  представе о достојном и недостојном понашању и о праведном уређењу друштва. Током векова ове вредности су проистицале из религијског сазнања, формиране су у оквиру схватања света верујућег човека. У овом предавању питање хришћанских вредности биће разматрано првенствено у европском контексту, с обзиром на то да се тичу непосредно нас данас.
Моралне и етичке вредности у историјској ретроспективи имају универзалан значај. Међутим, теза о универзалном људском моралу, услед чињенице што је одређен морални кодекс заједнички за све цивилизације присутан, инхерентан у свим људима и народима, не може да издржи критику.
Ми заиста можемо открити моралне норме изучавајући историју древних цивилизација. Па ипак, док је паганизам био доминантан у овим цивилизацијама,  у њима је постојало и приношење људских жртава и канибализам, и полигамија и полиандрија, и многе друге ствари које је човечанство одбацило под утицајем монотеизма.
Древне паганске културе не можемо сматрати доказом универзалног схватања морала. Па ни Европа као таква пре свог просветљења вером у Христа не може се сврстати у концепцију  универзалног људског морала. Ако, на пример, погледамо правне документе старих Словена,  приметићемо да ко год би починио злочин, био би продат у ропство од стране својих саплеменика да би се добила што већа надокнада за оне коју су пропатили. Таква пракса не дозвољава нам да закључимо са постоји безусловна укорењеност морала у људској природи а да тај морал није просветљен вером у Христа.
Стари Завет нам показује како се живот Изабраног народа суштински променио након што је примио Откривење једнога Бога и који га се држао поштујући Десет  Божјих заповести. Ових Десет заповести које је Бог дао људима преко Мојсија, постале су духовни и морални темељ на којем је израиљско друштво изграђено. Ово не значи да сви Израиљци без изузетка поштују свих Десет заповести. Библија је препуна примера непоштовања заповести, одбијања појединаца и читавог народа да поштују Божју истину. Па ипак, ова истина, ова морална основица постала је темељ на коме је израиљско друштво изграђено, духовна копча која држи уједињен сав народ и чини га јединственим организмом. Одбацивање ове истине доживљавано је као грех и сходно томе је кажњавано.
Исто то се догодило у историји европских народа кад су прихватили хришћанску веру. Са хришћанством европски народи су примили и Десет заповести Старога Завета и морал Новога Завета који је почивао на учењу Исуса Христа. Ово је у корену променило живот европских народа и уздигло их на нову степеницу духовног и моралног развоја.
Данас можемо често чути аргумент критичара религија који се питају: ако су наши преци били тако религиозни, зашто је наша прошлост била тако застрашујућа са толико много ратова, жртава и неправди? Одговор на ово питање је сасвим једноставан: људи су примили Десет  Божјих заповести, али их нису поштовали. И заиста, у наше дане већина Европљана – хришћани, муслимани, Јевреји и чланови других религија – слажу се да су ових Десет Божјих заповести значајне, али ипак неки од њих не држе их се. У свом свакодневном животу људи занемарују ове вредности које сачињавају основицу наше цивилизације. Речено је: „Не убиј!“, па ипак људи убијају и чак оправдавају убијање. Речено је: „Не чини прељубе“, па ипак друштво је створило читаву индустрију разврата.
Данас се на европском континенту одвија свесна и доследна разградња система вредности на којима је вековима изграђиван живот наших предака. Ако погледамо не  на јавно мнење и не на став верујућих, него у званичне документе Европске уније, наћи ћемо јасну потврду овога. У преамбули Повеље о основним правима Европске уније наводи се да су заједничке вредности: достојанство људске личности, слобода, равноправност и солидарност, демократија и владавина права. У овом списку, као и у другим фундаменталним документима Европске уније, не помињу се хришћанске вредности, нити допринос хришћанства у вишевековном процесу који је преобратио варварска племена насељена на територији Европе у високу цивилизацију.
Сећам се искрених, али неуспешних покушаја европских хришћанских заједница да васпоставе  историјску и моралну правду у свом покушају да се сама реч хришћанство спомене у основним документима Европске уније. Творци европске будућности били су глуви на глас здравог разума када су указивали на то да помињање хришћанског наслеђа може вређати осећања представника других религија и атеиста. У самој ствари, секуларизам свакако није неутрално место за све религије. Напротив, он представља схватање света које подједнако  одбацују све религије. Милитантни секуларизам је објавио рат религијском погледу на свет из разлога што полазе од поптуно различитих претпоставки и воде потпуно  различитим резултатима.
Најважнији задатак Цркве је да помаже човеку у његовој борби против греха и страсти које уништавају личност и пустоше му душу. Секуларни поглед на свет полази од тога да појам греха нема право да постоји: нема ничег грешног по себи, за осуду је само огрешење једне личности о права и слободу друге личности. А што се тиче личног морала, ту је свака личност слободна да одреди скалу моралних вредности према којој може да се оријентише. Оно што је грешно и аморално за једну личност, друга личност може да  правда и тога се држи. Најглавније је да свако живи у миру и хармонији.
Рођен сам и одрастао у земљи где су власти насилно искорењивале религију и наметале безбожништво. У целом Совјетском Савезу је постојао чудовишни покушај, експеримент уништења религије као такве. Идеја о грађењу једног новог универзалног човека, грађанина света, лишеног верских предрасуда, за народе Совјетског Савеза било је право историјско искуство. Скупо смо платили за ову идеологију која је коштала живота милиона оних људи који се нису уклапали у марксистичко-лењинистичке представе о светлој будућности.
Експеримент демонтаже религијских вредности показао се као експеримент о правој природи човека. То се огледало и у руској књижевности. Тако је писац Михаил Булгаков у својој приповести Срце једног пса на алегоријски начин осликао изграђивање нове личности од једног пса пресађивањем псећег срца у човека. Овај експеримент је довео до стварања човеколике животиње која није познавала моралне норме. Писац је искористио овакву гротескну слику да би изразио идеју о бесмислености људског постојања ако у човеку не постоји људска душа, ако је сав његов живот мотивисан искључиво инстинктима и страстима, ако је лишен савести.
Потпуно сам свестан да међу неверујућима има људи који воде високоморалан начин живот, као што има и грешника и преступника међу верницима. Религиозност није свеопшти лек за моралну распуштеност, као што ни атеизам не води обавезно у порочни начин живота. Међутим, постоји темељита разлика између верујућег човека и савременог носиоца  секуларног погледа на свет. Када онај први почини злочин, свестан је грешности свога поступка, док овај други не верује да је грех грех и уздиже порок на ниво норме, то оправдавајући на основу за ово посебно устројених идеолошких парадигми. И сад се ове парадигме полажу у темеље новог моралног кодекса који се радикално разилази од религијске традиције и усмерава се на стварање новог типа личности лишеног апсолутних моралних оријентира.
Хуманизам који је савремена посветовњачена Европа уздигла на престо, показује се као надградња на хришћанском темељу. Међутим, либерални мислиоци избегавају да примете ово. Почев с добом Просветитељства политичка и философска мисао је кренула путем кидања својих хришћанских корена. Извукавши из хришћанског предања учење о  слободи, просветитељи су поставили вектор развоја који је довео до данашњег укидања хришћанског морала као таквог. Брига за хришћанско достојанство, разумљива у доба апсолутизма и тираније, довела је током векова до стварања правних и друштвених механизама који воде подстицају грешног начина живота.
Мислиоци у доба Просветитељства борили су се против доминирајуће идеологије свога времена за коју су сматрали да је догматска и застарела. Међутим, савремена историја је на основу њиховог учења изградила управо догматизовани систем политичких стандарда који су нетрпељиви и чак су агресивни према религији. А ми хришћани већ осећамо на себи ову нетрпељивост и агресивно понашање које нас подсећа на  прогон хришћана од стране многобожаца у древна времена, као и на и прогон религије од стране безбожника у блиској прошлости. Када се хришћанима забрањује да отворено исповедају своју веру, када се хришћански симболи уклањају са јавних места, па се ношење крста око врата може тумачити као кршење јавног реда, слике недавне прошлости поново се јављају у нашим сећањима. Добро се сећам како је у совјетској атеистичкој школи наставница отргла крст са мог врата пошто је случајно приметила ланчић о моме врату. А данас можемо чути како је у демократској Европи радница  једне авио компаније морала да скине крст, наводно, у име толеранције, мира и слоге у друштву.
Изнећу вам конкретне примере размимоилажења између хришћанског и секуларног морала. И хришћанска и либерална традиција говори о достојанству човека, о вредности људског живота. Међутим, ова вредност се схвата другачије. Хришћанска традиција тврди да је људски живот неприкосновен од тренутка зачећа, полазећи од чињенице да ће свако зачето дете кроз девет месеци постати нечији син или ћерка. Међутим, секуларна свест је склона да у ембриону види масу хромозома и матичних ћелија које се могу користити за подмлађивање и продужавање живота других људи уништавањем самог ембриона. Манипулисање ембрионом може се правдати разним добрим, корисним мотивима, али не смемо заборавити да су експерименти на људима у нацистичким логорима смрти такође били од користи науци. Питање је да ли нама треба таква корист, да ли смо спремни да користимо благодети које су коштале нечији људски живот?
Из овога произлази да се у савременом демократском друштву декларисани појам достојанства људске личности и вредности људског живота односи само на одређене категорије људи. То не важи за нерођену децу која се могу усмртити без икакве гриже савести. То се не односи на озбиљно болесне људе којима се нуди могућност „да оду достојанствено“ применом еутаназије – легализованим убиством старих, смртно болесно одраслих и чак деце у једном броју земаља.
Када говоримо о достојанству, свесни смо и чињенице да човек може да загуби или да чак изгуби своје достојанство. Са хришћанског гледишта, достојанство личности је директно зависно од моралног избора те личности, његове опредељености за врлину или грех. „Употреба слободе на зло неминовно повлачи за собом умањење сопственог достојанства  човека“, наводи се у Основи учења Руске Православне Цркве о достојанству, слободи и правима човека. Секуларна идеологија одбацује ту повезаност између достојанства и моралности, али осим те повезаности, теоријско схватање достојанства људске личности  далеко је од тога да се може остварити, тако да остаје само декларисана апстрактна вредност.
Шта је слобода? Овај појам има кључно значење у хришћанском предању. „Браћо, на слободу сте позвани“, каже ап. Павле (Гал 5,13). Међутим, он не мисли на слободу као на моралну разузданост, него на ослобађање људског бића од власти грехâ, страсти и инстинката; то је унутарња слобода која почива на испуњавању Божјих заповести. С хришћанске тачке гледишта, слобода човекова је неодвојива од моралне одговорности. Човекова слобода поседује огромну моћ, јер уподобљава човека Богу, мада садржи и експлозиван потенцијал у случају да се човек супротставља Богу. Слобода се може упоредити са нуклеарном реакцијом која је корисна само кад је активна у нуклеарној електроцентрали, а не и када се претвори у разорну силу оружја. Морална одговорност је систем духовне безбедности која чува човека од распада под утицајем сила његове сопствене слободе.
Разуме се, слобода је непроменљива вредност, па ипак у било којем верском предању она постоји у моралном и етичком, националном и културном или неком другом контексту. Чак у земљама са већинским хришћанским становништвом могу постојати различита схватања о распонима слободе. Универзална вредност слободе као такве не може се сматрати отвореном картом за чињење било каквих преступа.
Дужни смо да обратимо пажњу на велику кризу слободе као вредности, проузроковану, између осталог, неслагањем између декларисане, проглашене слободе и стварног односа према слободи људске личности. Стога, не би требало да верујемо да су многобројни документи о слободи човека решили проблем ропства. Према Human Rights Watchгодишњи обим трговине људима као робљем може захватити  и до 900.000 лица. Широм света је огроман број људи увучен у криминалне мреже чији је циљ трговина људима, промет дрогом, проституција и прибављање сексуалних услуга.
Данас је у једном броју европских земаља проституција легализована. Њено присуство је идеолошки оправдано правом човека да изабере свог сексуалног партнера по својој жељи и правом друге особе да на било који начин зарађује за живот. Ја сам ово споменуо не да бих осудио те жене које продају своја тела. Ако би се оне вратиле Цркви у покајању, као што је то било са св. Маријом Египћанком, која се од блуднице преобратила у велику светитељку, Црква би прихватила њихово кајање и опростила грех. Но, Црква се никад не може сагласити с тиме да њихов начин живота буде уздигнут на ниво норме или да се понашање оних људи који користе њихове услуге препозна као нормално.
Када је жена ухваћена у прељуби била доведена Христу, рекао је онима који су тражили да буде каменована: „Који је међу вама без греха, нека први баци камен на њу“. Он не само да није осудио ту жену, него ју је и спасао од погубљења. Па ипак јој је казао: „Иди, и ода сада више не греши!“ (Јн 8,2-11). Ако бисмо се држали оваквих секуларних схватања о слободном избору и људском достојанству, онда Спаситељ света није требало да изрекне ове речи, него да препозна њено понашање као нормално и да каже: „Иди и настави да чиниш то исто“.
У следећем Христовом примеру Црква осуђује грех,  а при томе указује милосрђе грешнику. Захваљујући посредовању патријарха руског Алексија I, 2006. г. у Шарџи у Уједињеним Арапским Емиратима указано је милосрђе једној Украјинци којој је запрећено кривично гоњење уз смртну казну због почињеног абортуса. У Патријарховом писму властима у Емиратима истакнуто је да Црква не оправдава абортус, јер верује да је то грех, али истовремено позива да се укаже милосрђе према тој жени.
Солидарност је, опет, још једна категорија на списку вредности Повеље о људским правима Европске уније. Па ипак, у контексту потрошачког друштва веома је тешко разговарати о истинској солидарности и братству, о појмовима које се развило хришћанско учење о моралу. Солидарност је немогућа без осврта на свог ближњег, без љубави према ближњем, како нам је Бог заповедио, и  повремено уз саможртвовање које природно ограничава слободан избор човека и његову тежњу за самозадовољењем. Солидарност је немогућа тамо где је једино ограничење слободе људског бића – слобода других и њихови легитимни интереси.
Друштвено јединство природно претпоставља љубав  према ближњем. Међутим, у условима кризе идентитета многи људи се одричу својих чврсто укорењених националних, културних и верских веза тиме што се у међусобном општењу руководе принципом супермаркета, где свако бира партнера који му одговара највише у даном тренутку. Као по правилу, овај приступ доводи до атомизације, разградње друштва. Када се породичне вредности распадају, односи солидарности су у дубокој кризи, и то чак на нивоу родитељ-дете.
Очигледан пример разградње природних веза између нараштаја у име погрешно схваћене солидарности и слободе имамо онда када држава подстиче  мешање у породични живот, што је познато као малолетничко законодавство. Овај феномен се опажа у стављању родитеља у положај унајмљених радника којима је друштво поверило гарантовање права и слобода деце о којима, иначе, воде бригу државне снаге реда и закона. Не морамо наглашавати да овај приступ, који се правда као заштита дечјих права и слобода, поништава породицу. Друштвена солидарност са децом која, наводно, пате од породичног злостављања,  у многим случајевима прераста у тешко кршење основних права и деце и родитеља и породице као целине, када је пријава суседа довољна да се деца уклоне из породице у дечју кућу.
У условима секуларизма солидарност и братство губе своју моралну подршку. Наравно да сâмо њихово декларисање и даље има своју важност, али је немогуће изградити братство у сагласју са односима трговинске размене, који су постали свакодневица међуљудске заједнице. О томе сведочи светска економска криза, која је показала разградњу друштва, чији су чланови, у нада да ће згрнути лично богатство, били спремни да угрозе минималну добробит милиона сиромашних широм света.
Овај кратак преглед европских вредности, које се негују у глобалистичком свету, доводи нас до следећег закључка. Ове вредности се насилно истржу, често против жеље многих, из њиховог моралног контекста који се вековима изграђивао у хришћанској цивилизацији. Вредности треба да допринесу изградњи праведног света, али је немогуће да се овај свет изгради на основама идеологије која види свет без Бога и без вере. Свет без Бога, без апсолутних моралних вредности укорењених у божанском Откривењу, неповратно се претвара у царство у коме влада поробљавање и безакоње.
Руска Црква, која је милионима живота платила безбожнички совјетски експеримент, може и мора да сведочи присталицама милитантног секуларизма чињеницу да друштво истргнуто из својих духовних корена и вере нема будућност.

Превод: Информативна служба СПЦ (Р. Ракић, С. Јовановић)

Извор: СПЦ/Московска Патријаршија

Pin It on Pinterest

Share This