Прослављајући Саву и Симеона доказ је да смо ријечима дали замах, а духу снагу да додирнемо топлину девет стотина година од рођења Стефана Немање кога славимо као Светог монаха Симеона и Растка Немањића, монаха Светог Саву. Захваљујући њиховој руци то смо што јесмо, и одупријесмо се да не будемо оно што нијесмо. Тако смо сачували лица наших икона са којих се чита Божја истина, љепота, љубав, радост Божја, најсвјетлије у божанству стопе светог Симеона и Светог Саве.
Шта је друго раб Божји до небогледац који вјерује и моли се њима на небесима, јер све човјеково, осим на земљи и у земљи, је на небесима, како је, дубоко вјерујем, рођењем предодређено ко ће земљом таворити, а ко небом господарити.
Само неботворац и његови свети небоходци након што узнесу земљу до неба, имају моћи да спусте небо на земљу, па се ми небодаримо захваљући нашим свецима, понајприје Светом Симеону и његовом небодариваоцу Светом Сави.
А Симеон је учио Саву како земља припада народу да би народ постојао и опстао на земљи родиљи и земљи плодиљи.
Прво је отац повео сина за руку, а онда је син вратио оца након што је Симеон завјетовао да човјек мора остати у свој земљи како би земља била наша, како би је сви наши дарови свијетле и када чамују, јер су благословени Симеоновом и Савином руком оплодио и око ње окупио све своје земље. Зато је са Свете горе мошти монаха Симеона 1208. године Сава пренио у манастир Студеницу, у коме се и данас налазе.
Симеон је зидао народне куће свете Цркве наше, манастире: Ђурђеве ступове, Студеницу и Хиландар, који је обновио из темеља са сином Савом 1198. године. Симеон је био и велики жупан Рашке, родоначелник владарске династије Немањића и творац моћне српске државе у средњем вијеку.
А син, Свети Сава, који је продужио очеву молитву овдје је благосиљао, ваздух, земљу, ријеке све гдје је крочио, и данас те биљеге разазнајемо, тако што се одазивају на име Савина стопа, Савин штап, Савина греда, Савино ждријело, Савина вода, Савино седло, Савино тоћило, Савин пропланак …. Све Савино како би било наше.
Има и оних несрећника који би све Савине знаке и биљеге избрисали иако је Светосавље духовна зрелост нашег народа.
За њих бих најрадије свијету рекао да су ничији, али свијет се не да тако лако преварити. Такви и историји покушавају да промијене лице. Хоће да живимо као плотина између свјетова, да се свако мало урушавамо, сопствену снагу да подаримо узалудности, а памет усмјеримо у инат. Хоће да смо свакоме по потреби, а себи низашта.
Па ко смо онда ми пожутјела сламчица која раздваја два пространства. Ко се боље загледа с обје стране ње видјеће себе.
Потом заборависмо на себе и одрекоше нас се и други. Шта ће другима ништа, они и онако у свом дворишту имају тога на претек од вајкада.
Насрљали смо се кроз вјекове да нам и дан-данас по свијету ципеле сакупљају. Нека их тамо гдје се затекну. Нека, можда у неки вакат и оне саме проходају, па нас застиде. Када ми нијесмо корачали, нека оне у свијет разумом крену. Када већ нијесу на ногама, нека остану плочницима, путељцима, ливадама… Да дочекају нас како се не би у овом свијету до краја погубили. Да се неки нови путници не загубе, да се не осврћу уназад, јер то што иде иза наших леђа је вријеме и живот који се не да зауставити и вратити унатраг. Зато нас је Сава именовао Божјом вјером, крстио Његовом свјетлошћу и залио светом водицом са извора.
Наше је знање малено да спознамо све Симеонове и Савине поруке и поуке, јер човјек је само сјенка без душе уколико га Божја рука није миропомазала, јер све осим те свјетлости, коју је спознао великан ловћенски, Пустињак цетињски, није вриједно било које мјере, понајмање Савине.
То што се данашње вријеме мјери ничим зарад никога грдно је судилиште које пита – гдје је Метохија, Косово, које је пита ко је тај у Црној Гори ко хоће да је Бог, па неће Саву за просветитеља, ни за свједока истине.
Да је среће, а срећа је зачарни круг, Свети Сава је узвишени примјер свом народу како се препознаје и додирује оно божанско у човјеку. И да не би тумарали свијетом морамо да знамо да Свети Сава није бајка, прича иза огњишта, мит… Свети Сава није ни Растко Немањић, јер тога Растка је оставио онога трена када је отишао на Свету гору, тамо се замонашио и проходао Божјим стазама, којима се, потом, вратио монах Сава. Вратио се да нас уведе у тајне истине да би били истинити у свему што кажемо и радимо.
Све што је досад изговорено о Светом Сави, било је слово о његовом народу, језику, писму, вјери, о ономе који је на њега показао, а потом положио на нас крст свој. Од тада се ми зовемо по вјери, по крсту казујемо се дјеца његова. Савина Дјеца.
Сава је створитељ, просветитељ, молитвеник, Христов следбеник… Он је вјечити путник који је постопао сваки педаљ земље наше, па сада ко корача Савиним стопама добро чини, добру се нада, добром дарива чак и оне који се на њега камењем бацају. Бацаху камење баш као на новог Пустињака цетињског, нашег свијетлог владику Амфилохија који њедри и крилата Светосавље, па су зато све каменице, опаке ријечи леденице испаљиване право у Митрополита не би ли тако погодиле Савино срце.
Истина је, дуго је требало Светом Сави да се са Савине воде, преко Лучке горе, и Ждријела спусти до Града на Тари, јер зна се, иако није записано, да Свети Сава није имао личну карту, ни пасош, а стизао је путевима Господњим. Зван и незван. Једино у завичај је морао бити позван, баш као и ја.
А када се појавио Сава ми више не бринемо одакле смо, од кога смо, по коме ћемо се казивати. Само понеки у то нијесу вјеровали, јер шта ће им Сава када су они прије њега Бога видјели, а да га је Свети Сава и видио он за то нема доказа…
Свети Сава је свом роду даровао тајне Христове, али ми Срби нијесмо настали доласком Светог Саве. Било нас је и прије, али нас је он први пописао и у књиге рођених уписао ко смо, и од тада до дана данашњег, и тако до нестанка свијета пишемо се како Сава каза. Онда у молитвама, на Хиландарском камену темеља нашу Цркву, крсти је Српском и завјешта да у Бога вјерујемо, да се описменимо, обратимо, изговарамо молитве на српском језику.
Извор: Дан
