Пет година од упокојења Патријарха Алексија Другог

На пету годишњицу од упокојења блаженог помена Његове светости Патријарха Алексија Другог, 5. децембра 2013, Његова светост Патријарх московски и све Русије Кирил у Благовјештанској припрати Богојављенског катедралног саборног храма Москве на гробу  петнаестог поглавара Руске цркве је служио помен.
Његовој светости саслуживали су бројни епископи и свештенство града Москве.
Прије почетка заупокојеног богослужења Његова светост Патријарх Кирил обратио се окупљенима кратким словом. Између осталог је рекао: „Вријеме када је Његова светост Патријарх Алексије био поглавар наше Цркве јесте вријеме наглог прелома у животу земље и значајних промјена у животу наше Цркве. Управо у то вријеме трансформисали су се црквено-друштвени односи и укидала се та тешка зависност Цркве од државе, која је лишавала Цркву могућности да слободно гради  свој унутрашњи и спољашњи живот, своју спољашњу и унутрашњу дјелатност. Радећи раме уз раме са Патријархом, био сам свједок и радости којима се пунило његово срце, и опасности и брига које је претрпио јер то нијесу биле личне радости и тешкоће, већ радости и тешкоће читаве Цркве. То вријеме је захтијевало посебан опрез, посебну измјереност поступака и ријечи, нарочито на почетку патријарашког пута Свјатјејшег Алексија, када се у земљи десило нешто што је личило на револуцију – радикална промјена цијеле структуре, промјена свих елита, философије живота. Тада је сваки корак, који је предузимало црквено руководство носио велике ризике. С једне стране ти кораци откривали су нове могућности за Цркву, а са друге праћени су били великом опасношћу.
По милости Божијој Црква је достојанствено прошла та времена и учињено је све да се учврсти њен положај у друштву и у држави, да се крене са развојем свих страна црквеног живота, да се обнављају стари и граде нови храмови, да се обнови монашки живот, систем богословског и вјерског образовања, да се чине добротворна дјела, да се развије узајамна сарадња са оружаним снагама и остале важне сфере црквеног живота.
У том периоду је канонизовано мноштво мученика и исповједника, светих угодника Божијих, и то је давало тим тешким годинама нарочито радосно духовно измирење, јер канонизација светих јесте увијек слава цркве и глорификација хришћанског начина живота, величање идеала људског постојања.
http://www.patriarchia.ru/db/text/3417786.html