Ретка су излагања код којих, како време одмиче, пажња слушалаца перманентно расте. Јер, природно је обратно. Тема исцељења у животу хришћанина, утврђеног или тек откривеног, изузетно је значајна. Када је се дотакне проповедник нарочитог говорничког умећа, слојевите духовности и велике пастирске љубави, какав је игуман Рафаило, старешина манастира Подмаине надомак Будве, слушалац отвореног срца постаје богатији сазнањима злата вредним за живот по Светом јеванђељу. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Г. Милутина, а на позив пароха петничког протојереја-ставрофора Љубомира Миловановића, у навечерје празника Светог Краља Стефана Дечанског, у парохијском дому Храма Успења Пресвете Богородице у Петници о. Рафаило говорио је о настанку и исцељењу телесних и душевних болести, односно њиховом истинском побеђивању живљењем у Цркви
Господ Христос једини је животодавац и исцелитељ. Његове речи једини су лек. Бити близу храма у коме је рука Светог апостола и јеванђелисте Луке, лекара и проповедника вере Христове, велика је благодат и обавеза те речи препознати. Свети Лука благословен је био да напише причу о исцељењу капетановог слуге, која нас учи о смиреној безусловној вери у снагу Речи Божје, која лечи иако изговорена просторно далеко од оболелог.
– Увек себе треба да доводимо у везу са јеванђељским догађајима. Болесни слуга може бити наш син, кћер, брат, родитељ, парохијанин… Исцељен је без додира и икаквог физичког контакта, Силом Божјом. Прича нас учи да препознамо ту силу, нимало потрошену до данас. Она је ту, у Цркви нашој – казао је игуман Рафаило.
У поређењу са капетановом вером, који себе сматраше недостојним да Господа Христа прими под свој кров и вероваше да ће и из даљине Његова реч оздравити слугу, наша вера је слаба, каткад срамна… Последица тога јесте мноштво болесника и лажних исцелитеља поред живог Бога. Крива је проклета гордост, која нас често обузима. Капетанова вера утемељена је на смирењу, на свести о недостојности Божјег уласка у његов дом, премда је људе под влашћу имао. Ако ми, данашњи Хришћани, немамо смирену веру по узору на капетана, остаћемо на нивоу дивљења неким њеним пројавама – појању, архитектури… Болест треба да препознамо у гордости, а исцелитеља у Личности Исуса Христа и Цркви, Телу Његовом.
– У Цркву дођемо на крају, када нас опљачкају и изневере лажни исцелитељи јер нам гордост то не дозвољава. Ми је, пак, не уочавамо као болест већ је штитимо навикнути на њу, а Христос гордом човеку постаје непријатељ. Гордост је покушај да се живи ван заједнице са Богом. У уму ангела Сатане дошло је до пукотине и зачела се помисао да би могао без Бога. Свака гордост потиче од њега. Људска природа има потенцијал да се сједини са божанском по благодати, обожи се и усвоји благодатне Божје енергије. Наравно, не ван Тела Христовог, а то је Црква. У њој се одигравају крштења, преображаји и обожења. А обожен човек је исцељен човек- део је поуке о. Рафаила.
Уколико нестане телесна или душевна бол, а вратимо се старим навикама необожени, исцељење није потпуно. Јер, казује мудри игуман, живот ван Цркве је болест и импулс пале природе наших прародитеља поново прети. Нововремени руски светитељ Игњатије Брјанчанинов (канонизован 1988. год.) учи да имамо свест да смо болесни од гордости и да без Божје благодати не можемо ништа чинити. У супротном, прелест се продубљује јер постоје духовни фалсификати који симулирају благодатне пројаве. Такође, Свети апостол Павле упозорава да се духови таме могу скривати у добрим делима и наизглед хришћанским врлинама. Свети Игњатије саветује опрез на почетку живљења у Цркви кроз молитве и пост, будући да се тада надвијају „супротне силе“, које нас неће одвратити, али су кадре да искваре доживљај и подвиге припишу нашој снази.
– Имамо дивна правила светих отаца да им следујемо. Данас имамо људе који своју мисао не темеље на угаоном камену – Господу Христу, већ на свом уму. Гордости има и у Цркви и ван ње. Не можемо живети у Цркви истовремено укључени у друге духовне просторе. Међу светим оцима, постоје дивни учитељи покајања да нас приведу сагледавању својих немоћи и исцељењу. Светитељи су себе посматрали не у огледалу овог света, већ у истинитој светлости јеванђеља – казао је о. Рафаило.
Господ тражи од нас да спознамо да без Њега не можемо чинити ништа. Када се то и догоди, након низа пораза и очајања, долази до великих дела. Свако може својим смирењем, ако приђе Христу усрдном молитвом, да дође до исцељења себе и својих ближњих. Свака Света литургија је сусрет са реалним Христом у сваком храму. Будимо пажљиви, саветује о. Рафаило, учимо из Светог јеванђеља и дела отаца Цркве. Господ ће нам молитвама светитеља подарити смиреност, чија снага разна чудеса чини.
По завршетку трибине, о.Рафаило даривао је верни народ књигом архимандрита Лазара (Абашидзеа) „О тајним болестима душе“, упутивши усмене и писмене благослове сваком понаособ. Вредне домаћице петничке парохије, потпомогнуте протом Љубомиром Миловановићем, припремиле су коктел – трпезу љубави па је дружење настављено у порти петничког храма.
Ј. Ј.
Извор: Епархија ваљевска
