Обновљени саркофаг Светог Саве од краљевски пурпурног мермера заблистао је 20. марта 2003. у Милешеви, четири века после турског уништавања гроба и моштију светитеља. Под поклопац тежак тону и по стављене су честице моштију првог српског архијереја које су монаси спасли од јаросног Синан-паше и столећима чували као највећу драгоценост.
Обнова гроба Светог Саве остала је, иако звучи невероватно, незапажена у јавности. Као и уметник Рајко Блажић, професор вајарства на Академији СПЦ за уметност и конзервацију, који је у тврдом мермеру годину дана клесао и исклесао саркофаг.
Наиме, цео подухват од сакупљања средстава, преко израде саркофага, до његовог постављања у припрату Милешеве одвијао се годинама у тајности. Иницијатори и организатори и данас су анонимни, по сопственој жељи.
Читав подухват је текао неприметно из разлога што је у Србији међу „надлежнима“ било и остало много противника обнављања гроба Светог Саве, како наводи професор Блажић. У манастиру су дуго сав новац од продаје књига и брошура чували за обнову Савиног гроба. Тако су на хиљаде Срба и не знајући приложници овог дела.Обновљеном саркофагу Светог Саве, тешком око пет тона ни највеће цепидлаке међу стручњацима за средњовековну уметност нису могле да нађу ману. Изгледало је као да се чудом из древних времена вратио монументални камени ковчег из доба када је краљ Владислав Немањић пренео мошти светитеља из Трнова у Милешеву.
Само малобројни су знали за двогодишњи напор претварања блокова мермера у саркофаг који изгледа као монолит иако је састављен од 11 брижљиво украшених и углачаних делова.
– После дугих припрема и планирања, рад на отвореном потрајао је годину дана, од јануара 2002. до јануара 2003. уз свакодневни пост и молитву – прича професор Блажић, док седимо у атељеу Академије која се налази у подруму старе Богословије на Косанчићевом венцу. Зидови су покривени прелепим каменим рељефима и крхким филигранским розетама какве красе немањићке манастире.
Стене изгледају као да их је створила природа, али нису извађене из мајдана. Реч је о изуму професора Блажића, синтетичком материјалу названом рељефна камена маса, смеси млевеног камена и везива чија је рецептура тајна. За овај патент проф. Блажић добио је 2008. награду Министарства за науку и технолошки развој Републике Србије. Новац никад није узео, јер је тадашње министарство тражило да се одрекне ауторских права на патент.
– Док је влажна, рељефна камена маса може да се излива као бетон, а када се осуши, она се се клеше и обрађује као природни камен. Посебним поступцима могу се добити различите и текстуре и боје као и код природне стене – објашњава Блажић, који је уз уметност савладавао тајне технологије камена, којим се бавио и као археолог.
Археологију праисторије студирао је на београдском Филозофском факултету, код покојног академика Драгослава Срејовића. Пред сам крај студија 1992. дошло је до преокрета, кад су колеге археолози приметили да је Рајко почео да прави невероватно добре цртеже.
– Археологија је престала да ме испуњава и предао сам документе за пријемни на уметничкој академији, иако ме је већ чекао посао који је у времену страшне кризе нудио решење егзистенције – сећа се професор Блажић.
Отишао је пред мошти Светог Василија и тражио одговор шта да чини.
– Обећао сам пред моштима светитеља да ћу ако упишем Академију посветити свој новооткривени таленат вери и отаџбини – каже Блажић.
После завршених студија почео је да предаје студентима Академије СПЦ, где је прве три године, као и сви остали професори, радио без динара плате.
– Једног дана позвао ме је бивши професор са археологије, Ђорђе Јанковић и рекао да су неки људи заинтересовани да радим обнову саркофага Светог Саве и Светог краља Владислава. Нисам могао себи да дођем од чуда. Данас схватам то као благослов – каже професор Блажић.
– Највећа ми је жеља да ја или неко од мојих ученика оствари пројекат израде кивота Светог Владике Николаја Велимировића, на коме ће радити читаво српство. За овај подухват усмени благослов сам добио још 2000. године, а на реализацију још увек чекам – каже Блажић.
Извор: novosti.rs
