20. јула ове године, у крипти Манастира Александра Невског, у руском Санкт Петербургу, патријарх Српски г. Иринеј и митрополит Црногорски г. Амфилохије, одржали су помен двојици својих претходника и свим упокојеним и сахрањеним на овоме гробљу.
Град и манастир
Докази да смо постојали као народ, као једна квалитетна духовна и културна заједница, да смо као такви постојали и прије овога времена, -докази да је за нас било и тежих времана од садашњих, те да смо понекад знали, врло успјешно, изаћи на крај са недаћама, -такви докази разасути су широм свијета. Географска распрострањеност тих доказа, говори, сама по себи, да су наши преци били активни судионици европске (па самим тим и свјетске) историје.
Од Јерусалима до Цариграда, Барија и Рима…преко њемачких универзитета, све до Америке, постоје усмени, писани и други материјални трагови нашег народног постојања; споменици наше борбе за равноправност са другима, борбе за миран и напредан суживот са осталим народима; споменици наших пораза у тој борби, али и неочекиваних, великих побједа.
Један од таквих споменика јесте најсјевернији милионски град на свијету, вишевјековна руска престоница-Санкт Петербург (Петровград). Везу коју ова метропола има са нашом народном и црквеном историјом, можемо открити у најважнијим духовним и културним тачкама Петербурга.
Заиста, када неки наш човјек дође пред Кинески зид, или се попење на Ајфелов торањ, – он у овим значајним грађевинама свјетске културне баштине, може пронаћи себе и своју прошлост у неком најуниверзалнијем, општем, људском смислу-препознајући се као дио свеукупног човјечанства и његовог стваралаштва. Међутим, када дође у Санкт Петербург, у ту „Сјеверну Венецију“, историја овога града отвориће му се као огледало. Огледало у коме ће видјети себе, историју Црне Горе, Србије и историју наше Цркве.
Овај град је савременик обновљеног Цетињског манастира. Он је основан у вријеме кад се Цетињски манастир обнављао под управом владике Данила. И то није само стицај околности, или што би се рекло-пука подударност.
Санкт Петербург је плод напретка, узлета и пуног цивилизацијског остварења Руске церевине, – која се од једне источноевропске, евро-азијске средњовјековне феудалне монархије, баш почетком 18. вијека, постепено промовише у праву европску силу. Њена нова престоница, град о коме пишемо, гради се по узору на европске престонице.
(Ова изградња Петербурга има и своје наличје, много страдања и насиља које је поднио обичан народ, царски поданици – како би се спровела воља имаператора. А то је људска жртва која се приноси на све „пирамиде“ свјетске историје, до данашњег дана, и коју и ми, на неки начин, данас приносимо…)
У том времeну, стил живота руског племства све више тежи европским манирима, а руска политика ( ратови и дипломатија ), много више него прије, утиче на најважнија европске збивања. У таквим околностима, развија се Петербург који је својим положајем близак Ослу, Стокхолму и Копенхагену. Својим именом он наликује неком од њемачких градова. Својим грађевинам и сакралном архитектуром он сличи Риму и Венецији. Ипак, по свом унутрашњем бићу, он припада Кијеву и Москви, чији је природни и историјски потомак.
Па опет, гдје је његова веза са Цетињем, са Црном Гором, са нашом историјом? У моменту када руски цар Петар Велики оснива Петербург, буквално истих тих година, митрополит Данило Петровић обнавља срушени Цетињски манастир. То је можда коинциденција, али све што ће услиједити потом – далеко је од случајности. Неће проћи дуго времена када ће руски цар, визионар и реформатор, побједник многих ратова, препознати у Црногорцима своје потенцијалне савезнике, а у владици Данилу новог сарадника у борби за слободу православних народа. У том смислу, новоосновни град на Балтику, и новообновљени манастир на Цетињу, јесу израз истих тежњи, истих духовних и политичких кретања. Иста идеја, иста политичка сила, па ако хоћете и иста материјална, финансијска моћ-у исто вријеме, првих деценија 18.вијека, утврђује и изграђује Петербург, односно утврђује и обнавља Цетињски манастир. Та идеја, та сила и та моћ-јесте царска Русија. Када је Цетињски митрополит постао отворени и недвосмислени савезник те политичке моћи, борба Црногораца за ослобођење од Турака постала је персективнија, а безбједност, више пута паљеног и рушеног Манастира на Цетињу, сигурнија.
У, наизглед, потпуно несразмјерном савезништву, Русија и Црна Гора, тј. Петар Велики и владика Данило, упуштају се у подухват политичке и духовне обнове православних народа Европе, њиховог политичког ослобођења и равноправног учешћа у креирању европске будућности. Свака од њих, у домену својих моћи и непосредних интереса, једна као мала оаза слободе у мору Отоманске империје, друга као наступајућа свјетска сила, стварају побједничку коалицију. Та коалиција се протеже од Финског до Бококоторског залива! И ето баш ових година, славимо пуна три вијека од настанка овог значајног споразума.
1711.г., на Цетиње долази гроф Михајло Милорадовић, руски генерал, који владици Данилу уручује позив цара Петра да се Црногорци подигну на општенародни устанак против Турака. Данило је прихватио овај позив и настало је савезништво које је испрва било праћено новим страдањем Црногораца и Манастира, али убрзо утврђено Даниловим доласком у Петербург, код цара лично. Ту је договорена сарадња и руска помоћ Црногорцима. Та сарадња и помоћ, надживјеће обојицу, и родиће, уз Божији благослов, многе добре плодове.
Крипта
Нека остане за неку другу прилику, једно свеобухватније сагледавање веза наше народне историје са руском царском престоницом. Оно би морало да укључи у себе и сјећање на Његошеву хиротонију у петербуршком Преображењском сабору ( и хиротоније које су услиједиле потом…владика Никанора Ивановића, Илариона Рогановића, Митрофана Бана ), сјећање на одлуке Царског двора да подржи српске устанике на Балкану и да 1914.г. саможртвено уђе у Велики свјетски рат, на страну Србије и Црне Горе. То сагледавање би морало да узме у обзир и рад петербуршких школа и академија, духовних и световних ( међу њима нарочито војних ), у којима су своје образовање стицали бројни народни прваци, свештеници, официри и интелектуалци.
За ову прилику нашу пажњу и наше сјећање задржаћу само на једној гробници, тј. на крипти велике лавре Светог Александра Невског, која се налази у средишту Санкт Петербурга. Ово мјесто је толико важно и значајно, да мирне душе могу рећи, како оно у себи сабира нашу цјелокупну нововјековну историју.
Међу првим гробним мјестима које ћемо наћи у тој крипти јесте гроб Михајла А. Милорадовића– великога генерала руске војске ( ослободиоца Букурешта из 1806.г. ), потомка старе српске породице из Херцеговине, сродника старијег Михајла И. Милорадовића, кога смо горе поменули као посредника у успостављању савезништва између владике Данила и цара Петра Великог.
У истој крипти налазе се гробови прослављених руских генерала Кутузова и Суворова, чија имена је Његош употребио да украси и исплете вијенац посвећен Карађорђу. Нема љубитеља Његошеве поезије, нити има истинског поклоника словенског јединства и савезништва, коме срце не задрхти поносом и поштовањем пред гробовима ових бесмртника. Ту је затим гроб Саве Владиславића, такође Србина из Херцеговине, дипломате и савјетника Петра Великог, који је помагао устанике у Србији и Црној Гори, – а у својим дипломатским активностима стизао је и до Кине. У Сибиру је подигао храм Светом Сави Српском, основао први православни храм у Кини, утврдио границу Русије са Кином, за наредна два вијека.
Адмирал Димитриј Сењавин је исто тако сахрањен на овом мјесту. Овај великан руске војне историје, саборац је Светог Петра Цетињског у познатим борбама Црногораца и Бокеља против Француза – за ослобођење Боке и њено уједињење са Црном Гором, почетком 19. вијека. Испред крипте, гробље руских великана се наставља…ређају се споменици и имена Достојевског, Глинке, Мусоргског, као и П.И.Чајковског који је међу својим бројним остварењима, саставио композицију „Словенски марш“ инспирисану Српско-турским ратом 1876.г. и руским учешћем у том великом војном подухвату. Истини за вољу, треба рећи да је изворни назив ове композиције „Српско-руски марш“, али су је западни кутурни кругови преименовали, како би од имена које носи јасну поруку политичког савеза, направили неко опште, политички мање употребљиво име. ( Несумњива је чињеница да је Чајковски за ово дјело искористио „Српске народне мелодије“ Корнелија Станковића .) Ту је и гроб једнако познатог музичког умјетника Н.А. Римског-Корсакова који је из истих побуда и у истом времену компоновао „Фантазије на српске теме“.
Централно мјесто у овој петербуршкој крипти заузимају гробови двојице архијереја истог имена, двојице савременика- патријарха српског Василија Бркића Јовановића (1763-1765, +1772) имитрополита цетињског Василија Петровића (1750-1766).
Овај први поменути је српски пратријарх, познат је по изузетно бурном, немирном животу. Пуно пута се селио из мјеста у мјесто, мјењајући при том и своје свештеничке службе. Прије избора за српског патријарха био је митрополит Косовски, па потом и Дабро-босански. Често је оптуживан за несавјесно служење, а од Турака је, једно вријеме, био затворен на Кипру. Избављен из турског ропства дошао је на Цетиње-гдје се задржао двије-три године. Тамо је био у вријеме валадавине „Шћепана Малог“. Заједно са Долгоруковим напушта Црну Гору, и преко Трста и Беча одлази у Санкт Петербург, гдје ће се убрзо и упокојити. Он је био посљедњи Србин на трону Пећке Патријаршије, пред њено укидање 1766.г. Можда управо те нередовне прилике саме за себе објашњавају како се овако немиран дух могао обрести на трону пећких патријараха. Са друге стране он није био без дарова и духовног прегалаштва. Довољно је рећи да је за вријеме свог боравка у Црној Гори написао Службу и Синаксар Светом Василију Острошком, слава му и милост, а то је богослужбени текст који се и данас користи крај Острошког ћивота и у свим православним храмовима.
Познато је, исто тако, да се није најбоље слагао са владиком Савом, док је био на Цетињу. Ову чињеницу су многи покушали политички и идеолошки да злоупотребе, градећи на њој закључак како српски патријарх није био омиљен на Цетињу. Међутим, јасно је да се овдје не ради о односу према титули српског патријарха, него искључиво о личном неспоразуму између мирног и благочестивог владике Саве и непредвидивог патријарха Василија. Да је то тако видимо и из односа Савиног према „Шћепану Малом“-који није био ништа мање хладан и резервисан него његов однос према патријарху. А видимо то и на основу односа који су према патријарху Василију имали епископи Карловачке митрополије, који су га држали на удаљености од себе, више него што је то радио Црногорски митрополит. Коначно, Савин однос према титули пећких патријараха, према институцији од које је и сам добио епископски чин, кристално је јасан у моменту насилног гашења ове црквене столице од стране турске силе. Сава, наиме, пише писмо Руском црквеном Синоду, и тражи од Цркве у Русији помоћ да се Пећка Патријаршија обнови.
Савин однос према Пећком патријарху био је само и једино однос синовског поштовања, јер је управо Пећком патријарху Атанасију Гавриловићу, послао Василија Петровића на епископску хиротонију 1750.г., како би он могао бити Сави помоћник у владичанским пословима-тзв. „коадјутор“. ( То је давнашња пракса цетињских владика, да у току своје службе имају поред себе једног епископа-помоћника. ) Од своје епископске хиротоније, па све до свога упокојења, митрополит Василије Петровић је провео 16 година у владичанској служби, као помоћник Савин. Али он је био духом више налик патријарху Василију, него Сави. Темпераментан, одважан, често и исхитрен у одлукама, горео је од жеље да Црну Гору што више приближи Русији, видећи у том свом настојању једини сигуран спас за Црногорце. Владика Василије је написао „Историју Црне Горе“ и „Похвалу Немањи“. Овај други спис је написан – очигледно – много прије Његоша и Симе Милутиновића, што обара (не)научну тезу да је култ Немањића непознат у Црној Гори прије средине 19. вијека. А и овај први Василијев запис, та прва нововјековна црногорска историја, врви од Косова и тема Косовског завјета, што опет говори о томе да је Његош Косово затекао на Цетињу, када се родио.
Василијев живот се толико поистовјетио са Русијом да је некако и логично што се тамо упокојио овај владика црногорски. На његовој гробној плочи, између осталог, пише да је митрополит црногорски али и да је „егзарх пећког српског трона“- титула коју је добио приликом хиротоније, и коју ће, касније, носити цетињски митрополити. Питам се, зар треба доћи у Петербург, како би се прочитала чиста, једноставна, нефалсификована истина о томе како су себе називали, и каквима су, сами себе, доживљавали цетињски митрополити?
Помен
20. јула ове године, у крипти Манастира Александра Невског, у руском Санкт Петербургу, патријарх Српски г. Иринеј и митрополит Црногорски г. Амфилохије, одржали су помен двојици својих претходника и свим упокојеним и сахрањеним на овоме гробљу.
И ово је, по много чему, историјски детаљ. Први пут, актуелни патријарх и митрополит, заједно, служе помен овој двојици, патријарху и митрополиту, који у Петербургу леже један до другога. Ова двојица почивших, управљали су Црквом, у времену доста тешком, и из њихове перспективе-скроз безнадежном. Њихови доласци у Русију, нијесу, за њиховог живота, донијели неке видљиве разултате. Међутим, њихови насљедници ће дочекати плодове трудова двојице Василија. Проблем отоманске окупације, који је ову двојицу архијереја тада морио, временски је далеко иза нас. Настали су нови проблеми и нова искушења, која и нама данас изгледају непремостива. Изгледа нам да смо у сваком погледу-духовном, политичком, економском,-посустали, те да нам руска држава и Црква у Русији не могу пресудно помоћи у том нашем посртању. Али, „учитељица живота“, са својом петербуршком лекцијом, непобитно говори, да у доброј намјери и чврстој вјери, ни један напор није узалудан.
Извор: ИН4С
