Izaberite stranicu

Никита Михалков лауреат Фестивала европског филма на Палићу: Срби стоје на бранику словенског света и боре се против глобализације.

Признањима на фестивалима у Кану, Венецији, статуи Оскара, и бројним другим одличјима којима је овенчан рад руског режисера Никите Михалкова се придружила и награда „Александар Лифка“.

Награда коју за изузетан допринос европској кинематографији додељује Фестивал европског филма на Палићу у суботу увече је свечано додељено њему и нашем редитељу Емиру Кустурици, филмским прегаоцима који својим делима померају границе седме уметности „старог континента“.

– Ја Србију толико волим да ми је свеједно да ли ћу добити награду или не, али ми прија све што долази из ове земље а изузетна ми је част што сам се нашао у друштву Гавраса, Расела, Занусија и што награда долази из братске словенске земље – каже за „Новости“ прослављени руски редитељ. – Често кажемо да када би Руси волели Русе колико их Срби воле, где би нам био крај. Србија сада реално стоји на бранику словенског света, овде живе људи који знају да је оно што се данас зове глобализација уствари замена за реч окупација и одлучно стају против тога.

Редитељ дела „Механички пијанино”, „Неколико дана из живота Обломова”, „Очи чорније”, „Урга”, „Варљиво сунце”, „Сибирски берберин” и „Дванаест” у нашој земљи у суботу је провео само три и по сата, исто колико је провео у авиону, али је успео да поред Палића обиђе и манастире свете горе фрушкогорске.

– Манастири су право чудо за словенски свет, у себи носе посебан живот и они су окосница, корен и жила словенског света чак ако тамо налази један или три монаха – пун утисака прича Михалков и у препознатљивом духу додаје да је ушао у још који сигурно не би дошао трезан. – Уласком у манастир настаје тишина, претворим се у сунђер који упија и оно што је најважније не осећам се као туриста, а мрзим туристе.

Вера у Бога је снажна нит која је проткана у кључне сцене његових филмова, по њему Господ је увек ту само му човек мора исказати безрезервно поверење.

– Човек без вере мени није уопште занимљив. Питамо се зашто су се чуда са страдалницима или великомученицима дешавала у осмом и деветом веку, а не дешавају се данас, то је зато што је онда човек веровао а данас тражи да му се најпре нешто докаже па ће онда одлучити хоће ли веровати – истиче Михалков цитирајући једног агностика који је говорио да је „слобода апсолутна поверење у Бога“. – Када то достигнеш онда можеш да радиш шта и како хоћеш, мада је то за словенски свет често оправдање да не ради ништа.

Као ни у српској кинематографији, руже не цветају ни руском филму, који без помоћи државе не би опстао. Иако је „музика код онога који плаћа“ то пак не значи да се снимају идеолошки филмови већ они треба да дају одговоре на питања са којима се народ свакодневно сусреће.

– Међутим, десило се да људи нису желели да гледају сурову свакодневицу и проблеме у толикој мери на филму и то је створило одбојност према руском филму – сматра редитељ. – Али сурова истина без љубави је лаж, а љубав је отишла. Има доста младих редитеља и то је оно што радује, али они су научили како, али не и шта, а форма без идеје је ништа.

Награда коју је добио носи име оснивача првог биоскопа у Европи, али се суочавамо да класични биоскопи полако нестају.

– Ако је филму место у музеју ја ћу онда бити музејски радник – сматра категорички. – Мења се техника али проблеми остају. Многи мисле да је питање технике питање живота или смрти, можда ће време показати да су у праву, али ја ипак мислим да је хармонија кључна у свакој сфери живота. Спојити жеље са могућностима је тешко, али непроцењиво.

Извор: Вечерње новости

Pin It on Pinterest

Share This