Izaberite stranicu

Поглавар Охридске архиепископије Јован Шести осуђен је прошле седмице на трогодишњу казну затвора. Владика Јован је по националности Македонац. Реч је о младом теологу, рођеном 1966. године, који се већ у тридесет и другој години нашао на челу једне од епископија у Македонији. Режим Јосипа Броза је 1967. омогућио насилно и неканонско оснивање Македонске православне цркве. У Македонији је и малобројним преосталим Србима онемогућено да припадају Српској православној цркви. Свештеницима из Србије забрањено је да у свештеничкој одори чак и ступе на територију Македоније.
Будући да ову цркву није признала ниједна од православних цркава у свету, питање њеног споразума са Српском православном црквом поставило се као изузетно важно за њен опстанак и даљи развој православља у Македонији. После 2000. године СПЦ и канонски непризната МПЦ настојале су да се некако споразумеју. СПЦ је била спремна да призна самосталност македонске цркве и да се задовољи формалним канонским јединством. Једини значајнији захтев био је да у малобројним местима где још увек живи српски народ буде омогућено деловање СПЦ. Пре једанаест година у Нишу је о томе постигнут један споразум. Иако су га присутни македонски епископи прихватили он је касније одбачен од стране МПЦ.
Епископ Јован остао је привржен споразуму и ускоро је обновљена канонска православна црква на темељима древне Охридске архиепископије. Од тада је архиепископ Јован Шести постао жртва сталног прогона. Суђено му је прво за шовинизам (!), а када се испоставило да је овакав прогон велика брука за македонске власти, прешло се на опробани метод суђења за проневеру. Све што би архиепископ добио као донацију верника, по мерилима македонског правосуђа могло је бити само проневера. Иако су Хелсинки воч и Фридом хаус писали о прогону архиепископа Јована, упркос чињеници да је он означен као „заточеник савести“, суђења су настављена. Више пута хапшен и на разне начине злостављани владика Јован провео је већ неколико година у притвору.
Замислимо да је на овај начин прогоњен неки католички, протестантски или исламски верски достојанственик у Србији. У Београду је ударна вест и скандал када финансијска полиција или нека инспекција уопште уђу у просторије разних приватних послова верских мањина. Спор између две исламске заједнице у Србији постао је међународни проблем. Посредовале су стране дипломатије, а Република Србија је под сталним притиском.
Нејака БЈР Македонија нема статус европског парије као Србија. Ова држава пупољак којој је могуће опростити све оно што би у српском случају било предмет најоштријих осуда, није од стране Брисела и Вашингтона ни упозорена да прогоном једног архиепископа, кажњавањем његових родитеља и забраном богослужења крши неке од принципа на којима наводно почива Европска унија.
Срби су чинили око четвртине становништва Вардарске Македоније када је она ослобођена 1912. године (од прошле године је неспорно да је ослобођена, пошто македонске власти ваљда не би славиле стогодишњицу Балканског рата само у инат Албанцима). У време османске владавине епископи Срби успели су да дођу на чело свих дијецеза у овој области. Данас у Македонији, захваљујући југословенском искуству и седамдесет година дугој државној асимилацији, Срби чине мање од два одсто укупног становништва. Зато у овом случају није реч о Србији и СПЦ… Ради се о људским правима. Каква је Европска унија заједница вредности ако се о њима говори само када треба оправдати неко насиље? Да ли Кетрин Ештон, Ван Ромпеј, Дорис Пак и Јелко Кацин заиста мисле да могу да одрже један систем ако га заснивају на неправди и двоструким стандардима?
Председник Николић је приликом посете Македонији говорио о некаквом посредовању. Међутим, после пресуде архиепископу Јовану нисам успео да пронађем реакције званичне Србије. Каква правда? Изгледа да је важно само другарство. Србија на Косову и Метохији другује са онима који традиционално каменују аутобусе на Видовдан, са особама за које се претпоставља да су убијале цивиле и трговале њиховим органима, са онима који туку чак и Србе посланике у албанском косовском парламенту…
Ако је тако, онда је случај верског прогона у Македонији потпуно безначајан. Какве везе са Србијом има Охрид и неки тамо архиепископ који признаје да је по националности Македонац (да је бар Босанац) и уопште Македонија? Македонија је битна када тамо држе говоранције на срушеном споменику, када не плате обећани део за обнову истог и када се укаже прилика за изношење контроверзних судова о тамошњој ракији.

Извор: www.in4s.net

Pin It on Pinterest

Share This