Izaberite stranicu

 

У црквеној згради на Тргу херцега Стјепана (“Белависта“) у Старом Граду, молитвама митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, на овај 624-ти Видовдан 2013. љета Господњег, освештан је и отворен Духовни дом храма Светога Арханђела под именом „Фреска“.  Овај Дом налик је на већ постојеће  и годинама дјелујуће наше православне духовне центре у Црној Гори и Херцеговини, као што су  „Нова Грачаница“ у  Требињу, „Свети Јован Владимир“ у Подгорици, „Свети Јован Крститељ“ у Цетињу, „Свети Стефан Штиљановић“ у Будви или „Пасха“ у Никшићу, при тамошњим црквама, који су  постали омиљена стецишта омладине и православних вјерника, али и путника намјерника уопште. За разлику од ових домова православне вјере, културе и просвјете, чије отварање својевремено није побудило пажњу  медија, новоотворена вјерско-просвјетна и културна парохијска установа Митрополије црногорско-приморске у Новоме, на трагу некадашње Српске читаонице, и мјесецима прије отварања прати оркестрирана агитпропоповска кампања, из кухиња добро познатих политичких структура. Као слијепи извршиоци режимских директива појављују се водећи  неодукљански медији, прије свих  ТВ Црне Горе, „Вијести“ и „Монитор“, и, у овом случају, њихови новинари Рада Ђаковић, Славица Косић и Весељко Копривица. Упркос наводним међусобним гложењима, када је у питању антицрквено манипулантско и хајкачко извјештавање и хушкање необавијештене јавности против свега што је наша светосавска Црква у Црној Гори учинила, чини или намјерава да учини за добро свога народа и ове земље, па, посљедњих година, у сарадњи са државним МУП-ом, и против самог присуства њених свештеника у Црној Гори, ова гласила дјелују као једно, у нескривеној координацији, не само једноумно и једногласно, него и једновремено – посљедњи напади „Вијести“ и ТВ ЦГ појавили су се ујутру и увече истога дана, 6. јула 2013. уочи  Ивањдана.

Ми разумијемо да је притисак у режимским медијима на новинаре толики, да њима никада није испод части да у нарученим клеветничким прилозима, у овом случају  о херцегновској „Фресци“, прибјегну крајњем непрофесионализму и у својој новинарској причи ускрате право на ријеч  другој страни, коју горопадно нападају. Због тога је у „Вијестима“ Косићева и могла да нас, устима нашег суграђанина, консерватора и рестауратора, г. Горана Скробановића, иначе „члана експертског тима Министарства културе за ревалоризацију културних добара“, али и предсједника мјесног огранка и члана Главног одбора Либералне партије Црне Горе, оптужи за тобожње „насиље над  урбаном профилацијом старог медитеранског урбиса“ и скврнављење старе некрополе око храма Светог Арханђела, постављањем старог (не млинског, како Скробановић вели, већ маслинарског) кола, и каменог врата од бунара и пила, у простору иза цркве, да нас оптужи, а да нас ни не запита што бисмо ми на то имали рећи, а камо ли да то још истинито предочи јавности. Морамо да примијетимо да, ако се у случају недавног исељавања некоректних закупаца из простора нашег парохијског дома, политикантском предузимљивошћу истакао познати заговорник милитантног СДП-монтенегринства, адвокат г. Вукашин Шимрак, у политизацији овога случаја, наметнуо се под маском експерта за умјетност још један истакнути активиста исте, само мало друкчије, такође нескривено антисрпске политичке опције, г. Скробановић, челник новских либерала.

Због истих разлога као и „Вијести“ и Косићева, и Телевизија Црне Горе и њена новинарка Ђаковићева одбила је да објави иједну ријеч од онога што је о свему испред црквене општине староградске рекао старјешина цркве Светог Арханђела, па чак и кључни податак – да је пригодно постављена копија фреске „Бијели анђео“ (наглашавамо, не осликана фреска) на фасади новоотвореног Дома „Фреска“ од самог свог постављања привременог карактера, у функцији, дакле, сасвим пригодној, коју је наметнула свечаност освећења и отварања Дома, тако да је њено уклањање било првобитна намјера и саме црквене општине староградске, која је и спроведена у дјело, чим су околности то допустиле. Зато су такође и Косићева и Ђаковићева могле да објаве и  ноторну неистину, која је ваљда требало да појача цијелим прилогом тенденциозно стварани утисак код необавијештених о тобожњој неукорјењености и својеврсном уљештву српске православне црквене општине у Новоме и  у самом Старом граду – да је, наиме, плац за изградњу парохијског дома нашој Цркви деведесетих година поклонила Општина Херцег Нови. Истина је, пак, само то да је плац са кућом, Српској Цркви у Новоме завјештао велики њен задужбинар из 19. вијека, Лесо Павковић, још прије обновитељске изградње храма Светог Арханђела, тако да се може рећи да су заправо све активности око обнове из темеља старе цркве херцега Стефана на мјесту где се некада налазила, и пошле из ове куће. Сама кућа послије земљотреса обновљена је углавном средствима манастира Острог, уз одређену помоћ и саме Општине.

Оно што прилозима Телевизије Црне Горе и „Вијести“ даје посебан набој, разголићујући злу  намјеру извјештача, јесу њихови зло(ко)бни закључци, лажни као и премисе од којих полазе: да, наиме, управа и вјерни народ храма Светог Арханђела раде на нарушавању амбијенталне цјелине средишњег староградског трга како укупним духом и правцем свога дјеловања (ваљда зато што је православан!?), тако и спољном опремом свога дома, столовима и столицама за посјетиоце у простору  на дијелу трга иза цркве, каменим вратом  бунара и маслинарским пилом и колом, као и истицањем црквеног стега и уградњом клима уређаја на згради и цркви! Као да се црквени стегови не вију на свим нашим црквама и као да и толика стара здања у нашем Загорју и Приморју, претворена у музеје и државне институције, као и толики слични сакрални и свјетовни споменици широм Средоземља нијесу прибјегли уградњи расхладних уређаја, по неопходности често законски прописаној. Што се тиче поменуте некрополе, ако је већ у доба Аустроугарске,или још и прије, плочама трга прекривено гробље са околним простором који је некада морао сав припадати задужбини војводе од Светога Саве Стефана, коме је данас трг зато и посвећен, затворено и исељено или девастирано, а потом поплочано и претворено у јавни простор који је као такав, окупаторском присилом, одузет православнима, треба ли Црква да покрене акцију за враћање простора првобитној намјени, уз све друго што то подразумијева? Наравно да не треба, али наравно и да је пожељно да заборављеном праху наших предака, можда чак и самог војводе Стефана (Стјепана), под плочником трга, којим газе људи а често се ори и неприкладна музика, покуша да обезбиједи атмосферу достојанства. како? Па управо дјеловањем једног оваквог црквеног Дома које подразумијева његовање племенитих садржаја, као што су пјесма црквена, народна и умјетничка, блиска побожним срцима, разговори боготражитеља и културних посленика, умјетничке изложбе, итд. Разумије се да украсни предмети из времена и свијета наших предака, у некој врсти музејске инсталације на отвореном, на простору некадашње тржнице Новога, као што је традиционално „пило“ (суд за маслиново уље), или понеко оруђе наших старих заната, као што су маслинарство и рибање, могу само допринијети пунијем постизању нашега циља:  незабораву предака и враћања њиховога духа њиховоме и нашем граду, уз дужно поштовање црквености простора око нашег Светоарханђелског  храма.

Такође, не можемо а да се овдје не осврнемо и на начелну тврдњу експерта г. Скробановића да би се постављање православног живописа или копије живописа игдје у простору Старога Града, унијело у новски град нешто „што никада и ниђе није припадало Херцег Новом“. Као човјеку који се бави умјетношћу морало би му бити познато да је од најранијег средњега вијека свака тврђава и у јадранском дијелу Средоземља имала свога Свеца заштитника, коме је у утврђењу, од византијских времена, обавезно подизана и посвећивана и црква и чија је свештена представа обично красила простор над градским капијама. Тако је било и у средњовјековној Србији Немањића и њеном Приморју, коме је припадао и простор Боке. Тако је морало бити и потом, у вријеме када су овим крајевима завладали Твртко Котроманић и Косаче. Нема сумње да се и над градским капијама Новога уздизао лик Свеца заштитника, вјероватније као живопис или мозаик, него као кип Светога архиђакона и првомученика Стефана, градске славе новске и једнога од Светих Небеских покровитеља Новога данас, поред Светог Арханђела Михаила и Светога Саве, као што је и над Вратима од мора которским, прије аустроугарскога лава и данашње звијезде петокраке, сигурно стајала нека представа Светога Трифуна, и као што у Дубровнику на Пилама и данас стоји статуа Светога Влаха. Тај дуг враћања граду Новоме, и његовим оснивачима Твртку Котроманићу и војводи од Светога Саве Стефану (Стјепану) лика Светога архиђакона Стефана, коме су као оснивачи град посветили, још стоји неодужен пред нашим покољењем.

Све ово о чему је досад било ријечи поменутим агитпроповским медијима атеистичког режима требало је да послужи као изговор за њихову главну беспредметну оптужбу – да дјеловање православне црквене општине староградске тежи, тобоже, да „измијени ризницу културног блага Црне Горе, и сам дух хришћанства  према неким новим трендовима“. О духу хришћанства право има да говори само његова вјечна чуварка Црква. Зато о њему са атеистима који наступају са позиција силе и клевете, макар и медијске, на тај начин уопште не жели разговарати нити им допустити да јој они прописују шта је дух наука Христовог . У том покушају најдрскије је ипак наступио сам грађанин Скробановић који нас све учи – „бој се Бога, али се више бој онога који се Бога не боји“. И по томе се види да је дух који се овдје у име поштовања закона  овако упорно окомљује на дјеловање наше Светоарханђелске црквене оппштине није дух хришћанства него баш антихришћанства, јер оно што он заговара супротно је нашој вјери која нас учи – „ко се боји Бога истинога, не боји се људи и демона!“

Упозоравајући, дакле, Новљане и јавност цијеле Црне Горе да препознају тај дух и не насиједају на његове медијске сплетке, још једном понављамо. Духовни дом при парохијском дому наше црквене општине са читаоницом, галеријом и кафе-књижаром отворен је са намјером да послужи, прије свега,  народу новскоме, нарочито младим људима, али и свим добронамјерним долазницима, гостима и туристима свих вјероисповијести, поготову у мјесецима зимским, када  јавни живот у Новоме готово замире. Дом Светог Арханђела је мјесто у коме ће, ако Бог да, наша младеж моћи да се сусреће и упознаје са истинама хришћанске вјере, налазећи у њему све што се у домаћинској црквеној кући може понудити госту  –  књигу, икону, лијепу ријеч, духовни савјет, разноврсне културне садржаје и освјежење, ријечју – безбиједно уточиште и духовно и тјелесно окрјепљење. С обзиром на познате проблеме младих и искушења којима су изложени у ова тешка времена и у нашем граду, овако жестоко противљење отварању једне овакве духовне оазе могу бити само они којима није на срцу срећнија будућност нашег потомства и наших породица, него само сопствена саможивост и морално проблематична лична корист.

Као својеврсна духовна жижа Старога Града Дом „Фреска“ храма Светог Арханђела, при коме већ дјелује гласило православних парохија Херцег Новог – „САВА“, не само да нема за циљ нарушавање добрих обичаја предачких, него, напротив, стреми управо ка обнови старога духа нашег града у најбољем смислу. У смислу у коме је на томе радила од половине 19. вијека, када је, послије неколиких затварања од стране аусторугарских окупатора, поново отворена под покровитељством Светога Саве на Савиндан 1895. г., новска Српска читаоница, која није била само мјесто дружења са нашом црквеном и народном писаном ријечју, него и мјесто окупљања и дружења православних српских људи Новске крајине, на радост њихову, али и њихове браће католика, као што показује драгоцјено свједочанство, које у својој књизи „Светосавска озареност невјесте Јадрана“ доноси уважени Васко Костић, пјесма коју је поводом отварања новске читаонице из Дубровника послао угледни Србин католик Паво Каменаровић, поручујући:

Здраво Српска читаонице!

Напредуј нам, расти, цвати;

Ка зрак звјезде преходнице

Свим Бокељим буди сјати.

 

А славјанску гој нам милу

Узајамност, ради Бога,

Нек оживи у твом крилу

Стара љубав, мир и слога.

 

Нек једном од Суторине

Жељезнице до потока,

У љубави своје сине

Сједињене види Бока!

 

Ерцегновски тај храм нови

Нека с неба благослови

Брацке слоге Свети Сава

А ја кличем: Слава, Слава!

Иако је, разумије се, у ужем књижничком смислу тековине ове знамените установе наставила Градска библиотека Херцег Новог, Дом Светог Арханђела Михаила, крсне славе Немањића, обнавља и наставља у нашем времену његове традиција дружељубља и народног саборовања и просвјете у духу служења Христу Господу и његовим заповијестима љубави према Богу и људима. Мисију новог новског Дома, „Фреске“, најбоље је назначио сам високопреосвећени митрополит црногорско-приморски, г. Амфилохије на његовом отварању, рекавши: „Благословисмо и освештасмо овај духовни дом храма Светог Арханђела и овога града да би и кроз њега и преко њега било свједочено име Господње, да би светиња вјере хришћанске зрачила на житеље овога града, а онда и на сва друга мјеста, и, нарочито, на оне који буду овдје долазили…“   Снаге које се томе противе, као што су се у оно доба противиле дјеловању Српске читаонице аустроугарске окупационе власти, које су је неколико пута насилно затварале у периоду 1850-1895, само свједоче каквога су духа – духа страног  Господу нашем и Спаситељу Исусу Христу, коме служимо и чији Други долазак ишчекујемо.

Све дјелатности Дома својим трудом и из својих прихода обезбјеђиваће црквена општина при храму Светог Арханђела, која опстаје, милошћу Божијом, богољубљем и прилозима својих вјерника и старих и нових добротвора из Новске крајине и шире, по вајкадашњем обичају у Боки на који нас подсјећа и овај стари которски примјер из године 1896. г, на који нас у поменутој књизи такође подсјећа уважени Васко Костић: „Лијеп примјер родољубља даје чешће, млади и даровити овдашњи Србин Милан Рамадановић, занешен жаром највећег патриотизма. На Светог Саву, пригодом освећења водице у нашој Српској фондационој школи, дао је раздијелити међу ученицима велики број поучних илустрованијех књижица и почастио их је слаткишима. Тако ради већ од назад три-четири године, те претплаћује „Голуб“, лист младежи, за исте ученике. У вече Светог Саве, имајући пак на уму, да тог великог провјетитеља српског треба прослављати у свијем слојевима и богатији и сиромашнији, препоручивао је овдашњем нижем сталежу и настојао, да нађу једно мјесто за себе и да ту уз гусле и пјесмом прославе ту вечер што и учинише, а да ће им он дати напојнице. Таково мнијење влада код њега у сваком погледу и у велике се брине за свој род. Он не жали ни труда, ни жртава, да народу само буде од користи. Лањске је године сабрао све бројне пјесме о Светом Сави и дао их је издати у посебној књижици како би послужило Српчадима за декламовање.Та шта је још споменути, да од кад је постао управитељем и благајником наше читаонице, да је иста много уређенија и опскрбљенија вишијем бројем листова.Таковом родољубу желимо дуг живот нек се цио род с њиме дичи, те се и други на њ угледали.“

                                                                                  Протојереј ставрофор Радомир Никчевић

                        старјешина храма Светог Арханђела Михаила у Старом Граду у Херцег Новом

 

Pin It on Pinterest

Share This