Izaberite stranicu

11. јула 1993. године, на дан преподобних Сергија и Германа,  валамских чудотвораца, у 97. години окончао се земни живот схиархимандрита Софронија (Сахарова).

За многе име о. Софронија постало је познато по књизи ”Старац Силуан”, чији је он аутор. Преподобни Силуан – атонски подвижник нашег века, блажени старац, био је духовни наставник о. Софронија кога је Константинопољска Црква 1988. године прибројала лику светих.

Заиста, “чудесна су дела Твоја Господе”: преподобни Силуан упокојио се 1938. године, 24. септембра (по новом календару, 11. по старом), такође на дан сећања на преподне Сергија и Германа Валамских.

На двадесету годишњицу упокојења преподобног оца Софроније представљамо једну од његових беседа:

Пут ка уподобљености Богу

Поново се радујем што сам са вама, иако ме је снага потпуно напустила. Неко од вас ми је недавно поставио много питања, на које немам снаге да одговорим, јер ми “не ходимо чврстим знањем, већ вером”- у Божанство Христово. У Француској ме је неки дечак, који ће касније постати свештеник, питао: “А зашто је то тако?”. Не знајући шта да му одговорим, рекао сам: “Зато!”, и он се задовољио тим одговором. И ми се често срећемо са таквом сложеношћу, када смо доведени пред свршени чин, који је и видив и опазив. И када нас неко упита: “А зашто је то тако?”, нисмо кадри да на то дамо одговор. Јер свагда стојимо пред чудом, пред чином Стварања овога света, чином који надилази човека. Човек мора да се приопшти Богу занавек и да наследи пуноту Божанства. Према томе, сваки пут када нас мучи наше незнање и непоимање, одговор је исти: Бог ствара свет сагласно Својој замисли која је за нас непојмива.

Ако знамо коначни циљ Божији, ако верујемо у Христа као нашега Творца, као Бога Који је Дух Апсолутни и Беспочетни, ми ћемо се осећати као да ходимо у светлости која нам помаже да се не спотичемо о разно камење – страшно камење свакојаких сумњи. И, следујући заповестима Христовим, ми савршавамо словесно поклоништво, које, ипак, по својој суштини, остаје тајна.

Питање: На који начин се телeсни, природни дарови човекови претварају у духовне?

Ово питање се јавља у вези са оним што пише Преподобни Јован Лествичник. Он је запазио овакву појаву: има људи, који су страдали од ропства страсним покретима и страстима, али су, на крају, ипак, успели да их победе. Да ли то, онда, испада да онај који није имао ту борбу, и не зна о чему су ту ради? Како то објаснити? Како се, на пример, код Преподобне Марије Египатске, Свете Марије Магдалине и других, телесна љубав, [распламсана] до степена опседнутости, неочекивано претворила у Божанску љубав? А колико је само људи – можда се ради, чак, и о већини! – који остају зацементирани у своме незнању! На ово питање, дакле, не могу да вам одговорим, као што не могу да одговорим и на нека друга питања као што су – “Зашто?” и “Шта чинити?”

И сам сам приметио да се они који су обдарени било којим уметничким даром брже надахњују у духовноме животу од оних који те дарове немају и који, чак, понекад и не знају шта значи надахнуће.

Али, када сам се дотакао тих питања у разговору са Преподобним Силуаном, све теорије су пале у воду. Поставио сам следеће питање: “Човек може да има извесне способности и таленте. Али, шта да ради ако нема таленте? Он тада ништа не схвата, ни за чим не трага, ни за чим не чезне…”

Тада сам се, са Старцем Силуаном, задржао на питању о људима који су опседнути страстима. Код неких људи страсти попримају крајње бурни облик који помрачује ум, и човек тада “чини оно што неће”, како и говори Апостол Павле. И поменули смо неке случајеве монаха који су, кроз подвижнички живот, успели да сломе свој – необуздани, бурни и страсни – карактер и да постану људи кротки и тихи, чак, и у већој мери од оних који су по природи били такви.
У том разговору сам упитао Старца Силуана:

“Зар, онда, заиста испада да је боље у почетку бити опседнут страстима, па тек, потом, започети битку за чистоту живота, коју захтевају заповести Христове?”
Он ми је рекао:

“Они који се боре против своје острашћене природе имају извесну предност, зато што за њих то питање поприма трагични облик и напрегнутост. Али, ако узмемо пример Мајке Божије, онда све наше теорије падају у воду. Она је по природи свагда била кротка и тиха и, будући таква, она је достигла до способности да прими Божанскога Логоса. Без икакве страсне неуравнотежености, Она се од детињства погрузила у молитву и достигла највишу меру савршенства”.
Према томе, ако је Мајка Божија, Која уопште није била подложна страстима и Која није страдала ни од какве необузданости, узишла на такав степен кротости и светости, онда из тога произлази да не треба претходно бити носилац великих страсти, сумњи и, уопште узевши, трагичних унутарњих сукоба, то јест онога стања због кога јадикује А. С. Пушкин:

Ко ме непријатељском влашћу

Из ништавила позва,

Ко ми душу испуни страшћу,

Ум ми сумњом растрза?

То је предивни опис страснога човека!

Према томе, ми стојимо пред тајном стварања вечних богова који ће вечно битовати као пријатељи и сродници-браћа Исуса Христа и као деца Небескога Оца, и то је наш циљ. Али, ми се рађамо као они који су од земље узети. Погрузимо се у ову тајну: како то ми, који смо “од земље узети”, сада размишљамо о ономе што припада области духа?

Шта се догодило самоме Силуану? Током бурних година младости он је сагрешио са неком женом. У почетку монаштва, по доласку у манастир, имао је искушење. Ми не знамо у ком облику и које снаге, али духовник му је рекао: “Не примај страсне телесне помисли!”, и он је почео да се бори против тога. И током четрдесет и шест година, он није примио ниједну страсну помисао. Како је то могло да се деси ми не схватамо. Сматрао сам неопходним да у његовоме житију укажем на чињеницу да је он био човек изузетне снаге. И будући да је био нормалан и здрав човек, како је могуће да он, током пола века, није примио ниједну телесну помисао? Ми то не можемо ни да наслутимо. Али, њему се то догодило, како је неко правилно приметио, након што му се јавио Христос. Пошто је, у магновењу, доживео то виђење, Силуан је касније говорио да је читаво тело тада његово било испуњено Духом Светим. Али, којом ће љубављу да победе своје телесне страсти они који нису имали тај опит, када сама природа [човечанска] као да принуђава човека на извесне чинове? Закон размножавања (детерађања) је козмички закон. И зато онај ко побеђује тај закон у себи, у извесним аспектима свога живота већ постаје “надкозмичан”, то јест – вечан.
Један Енглез, врло образован и добар човек ми је рекао: “Не могу да схватим зашто је грех да волим жену која ми није супруга? Не видим греха у таквој љубави”. И како му то објаснити? Али, видимо да Апостол Павле, набрајајући све грехе који нас одвајају од Бога, највише говори о телесној страсти. Како је дошло до тога да таква врста љубави противречи љубави Божијој? Ми то можемо да потврдимо, чак и на основу сопственога искуства, али да објаснимо – “зашто је то тако? – то не можемо. Зашто је у чину стварања вечних богова био потребан и тај негативни опит, ми то не схватамо. Ипак, Откривење говори да има оних који ће заћи за копрену Осмога Дана.

До сада нисмо достигли до стања да будемо слободни од свега – од страсти и свих земаљских облика, од нашега “тела”, да будемо способни за Божански живот. Силуан је на тренутак предокусио Љубав Христову, и то у таквој мери да је зажелео да страда за Христа. Другим речима, то насладошћење Божанском Љубављу је тако силно да човек треба да прође, чак, и кроз мученичку кончину да би га умерио и успокојио…

И, опет, не схватамо ништа! И можемо само да ћутимо када разматрамо питање – “како се телесно претвара у духовно?” А ево шта се дешава: у житију Старца [Силуана], на основу његових бележака, написао сам да је он желео да се моли чисто, али да је видео демоне који су испунили његову келију. И када је хтео да се поклони Богу пред иконом, између њега и иконе се испречила демонска приказа огромних размера, која је очекивала да јој се Силуан поклони. И он је сео на столичицу и почео да се моли: “Господе, у чему је ствар? Хоћу да Ти се молим, а не могу?” Господ му је указао на то да је гордост узрок његовога страдања. Тада је Силуан почео да се моли, вапијући к Богу: “Али, помози ми! Шта да мислим и шта чиним да бих се смирио!”. Господ му одговара: “Држи ум свој у аду и не очајавај!”. Шта да кажемо о овим речима? Само једно: у суштини, овде ништа није схвативо – шта уопште значи то “држати ум у аду?”. Међутим, даље код Силуана читамо: “Почео сам да чиним како ме је научио Господ, и ум се мој очистио… и Дух је сведочио спасење”. Тако је он прешао у другачије [духовно] стање, које је ретко ко достигао у историји хришћанске Цркве. Он је прешао у то стање, благодарећи својој вери и дару да чује реч Самога Христа.

Тако и ми живимо искључиво вером у Христа, али ништа не можемо суштински да објаснимо ни научно, ни философски, ни аскетички. Почетком Револуције у Русији 1917. године водиле су се расправе о безбожју и министар просвете Луначарски је рекао: “Много сам путовао, посетио многе саборне храмове, видео сам велика дела сликарства, чудесну архитектуру, слушао сам појање у коме сам уживао, али Бога нисам видео!”. Тада је устао један стари лекар и рекао: “Ја сам хирург. Сада сам у пензији, али рећи ћу вам нешто из моје прошлости. Извршио сам много операција и отварања лобање, отварао сам грудни кош, и видео срце, и држао у рукама мозак човеков, али тамо нисам нашао мисао”. Видите, каква тајна! Шта је то мозак? “Комад ткива” – и како се, онда, у њему рађа мисао о Вечности? Али, то је појава сасвим другачије врсте!

Према томе, на који начин се страсна љубав претвара у Божанску? Ми знамо да су они који су били опседнути страсном љубављу умирали као њене жртве, а да су само малобројни покајањем успели да пређу на раван Божанске љубави. И тај прелазак од природне, физичке љубави ка љубави Божанској скопчан је са болним процесом дугогодишње подвижничке борбе. Зашто код неких борба против те страсти, коју сваки монах одавно већ не жели, траје тридесет-четрдесет година, а код Силуана је та страст била одсечена за једну једину секунду? Како да објаснимо ту појаву? Са оцем Н. сам неједном, шетајући или седећи, разговарао о томе да нам се, када погледамо око себе, све око нас чини невероватним и “немогућим”. Тако и јесте: ми ништа не схватамо – све је “немогуће”.

Али, који закључак да изведемо из свега тога? Старац Силуан говори: “Почео сам да чиним како ме је научио Господ… и ум се мој очистио… и Дух је сведочио спасење”, које је прелазак из димензије времена у димензију Вечности. Тако је, данас, и са нама: ми не можемо, уистину, ништа да објаснимо, али када заповест Христову примимо као једини закон целога нашега битија – и временскога, и вечнога – тада почињемо да ходимо путем ка ономе што већина људи, који не испуњавају заповести, не може да схвати. А бива овако: када испуњавамо ове заповести, дух који оне садрже, на неки чудан начин, постаје наше стање. И тада се све у нама мења и сви процеси нашега унутарњега битија постају другачији. Али, најтежи момент овога питања, ипак, остаје: ако је Силуана посетио Господ и дао му такву силу да, током пола века, упркос изузетно снажноме телу, он ниједном не прими телесну помисао, шта ми да радимо? Неки кажу: “Треба Сам Господ да дође к нама, да се усели у нас и дела у нама како је заповедио, зато што ми, по својој вољи и својим подвигом, не можемо да дођемо у то стање”. А ако ми то не можемо сами да постигнемо, каква би то била, онда, неправда од стране Бога да нас осуди, и то, чак, на вечне муке! Свакочасовни опит нашега живота показује нам да кроз нас струје енергије које су нам непознате, које проузрокују ове или оне покрете у нама. Човек је биће “покретано од стране другога”. Ако смо ми такви,зашто, онда, потпадамо под Божију осуду? То људи не могу да схвате. Ако би човек био лутак кога, у потпуности, покреће туђа воља, онда би Бог био нечастан. Ако се Преподобни Силуан молио за цели свет са усрдним плачем, зашто други немају такву молитву, већ се само он молио на тај начин ? Философски гледано, ми не можемо сами да пређемо од нашега телеснога живљења ка животу чистога духа… Када кренете истинитим путем – којим је Сам Господ заповедио [да се иде] – “не саплићући се ни о какво камење” (како иначе бива када ходимо ван светлости заповести), наш живот задобија другачији карактер. И тада наше телесно стање прелази у духовно. Како је то могуће, не схватам. Како тело постаје дух – то је за мене необјасниво!

Запало ми је да будем духовник на Светој Гори где се подвизавају хиљаде људи да би испунили заповести Христове. Видео сам најпростије људе, који нису имали никакво спољашње овосветовно образовање, али који су обитавали у стању благодати: и њихови покрети, и њихове реакције на догађаје били су другачији, не као у других људи. Када се монах сусретне са било којим грубим човеком, тај човек у њему изазива састрадање и монах се моли за њега: “Господе, исцели човека, раба Твога”. И он молитвом прелази са једнога човека на многе људе и од многих људи на целога Адама. Таквог поступка можемо да се придржавамо и да га примењујемо, чак, и у нашем животу. Али, како се то остварује? Наравно, присуствовањем Божијим [у нама]. Ако се уздржавамо од нечистоте коју Бог не воли, онда нам Он долази и Њему је тада пријатније да буде са нама. Но, ако примамо рђаве помисли, Богу је тешко да буде са нама, будући да нема никакве сагласности и никакве хармоније између Духа Бога нашега и нас самих. Данас ћемо се, зато, задржати на овој недоумици – ми, заиста, ништа не знамо. Живео је генијални човек у [Старој] Грчкој – Сократ који је рекао: “Знам да ништа не знам”.
Тако и ми, Хришћани, знамо само то да испуњавање заповести Христових доводи до одређених учинака: управо до тога да човек прелази од димензија земаљских ка димензијама вечнога живота спасених. И када Хришћанин види човека који чини зло, у њему се природно рађа састрадање према таквоме човеку као према ономе који је обузет смрћу. Ми познајемо то стање, али не можемо да објаснимо на који начин оно бива. Према томе, могуће је извући следећи закључак из наше данашње беседе: “Знам да ништа не знам. Међутим, ако живим по заповестима Христовим, обузима ме огањ Његове љубави”. Тако се телесна љубав претвара у љубав Божанску управо кроз веру у Христа и кроз испуњавање Његових заповести.
Силуан је говорио да мало тога знамо из живота Мајке Божије на земљи и да не можемо да разумемо пуноту Њене љубави према Сину и Богу Њеном. “Али, знамо, да што је већа љубав, то је веће страдање душе”. Према томе, ако ступамо на монашки пут са љубављу према Христу, на потпуно природан начин бива да наш дух страда од бола. Силуан даље говори: “Што је пунија љубав, то је пуније познање Бога”. То значи да у стању љубави ми познајемо Бога – Љубав. И наставља: “Што је жаркија љубав, то је пламенија молитва”. И све те три тврдње ме поражавају када их читам, али најснажнији утисак производи последња, четврта тврдња, која је, заиста, већ натчовечанска: “Што је савршенија љубав, то је светији живот”.

Ако је Мајка Божија била разбуктана огњем савршене љубави, онда отуда природно следи да су сви Њени покрети мисли и срца били свети. И, на тај начин, ми заиста постајемо богомпокретни зато што таква љубав више није човечанска, већ беспочетна љубав Самога Бога. Та Божанска Љубав постаје садржај нашега сопственога живота. И када познамо ово и када достигнемо ово стање, тада од нас одступају све недоумице. И како је рекао Господ: “Када Ме будете видели, у тај дан Ме нећете питати ништа” Међутим, ми смо за сада у процесу борбе против страсти. И не треба себе да правдамо ни за какве своје поступке и речи: монах треба да буде строг према себи. Када знамо мисли Христове, свако одступање од Христових заповести сматрамо преступом.

Ми ћемо опет и изнова говорити о томе на који се начин у нама саздаје уподобљеност Христу. У тропару Преподобнима се каже: “У теби се, оче, спасе оно што је по образу; узевши крст, за Христом си пошао. Презиру спрам тела пролазнога учио јеси и бризи о души бесмртној; стога се, оче преподобни, дух твој са Ангелима радује…” Када кажемо: “Преподобни оче Силуане, моли се Богу за нас!”, ми тврдимо да се он уподобио Христу, и то веома уподобио, поставши “преподобан”. У грчкоме језику та реч не постоји и, у том смислу, више волим тропар на црквенословенском него на грчком, зато што не носи у себи ту идеју: у почетку по образу саздани и, потом, уподобљени. Како да постанемо “подобни”, и још више од тога -”преподобни”, “веома подобни”? Овај тропар у себи носи велики смисао – управо тако треба да живимо: монаси треба да живе “преподобним” животом… Сваки човек има свој сопствени пут, али свако – по науму Божијем – треба да се уподоби Христу у свему и да постане преподобан. И ја се зато молим да сви ви постанете преподобни оци и преподобне матере…

Кушања су друго питање. И ми ћемо покушати да се тога питања дотакнемо са великим трепетом, јер кушања престају тек на висотама крајњих одлука. Када се живот човеков нађе на самоме крају, човек је одговоран за сва своја дела. И њему предстоји да се одлучи и да се определи за сву Вечност…

Преузето из књиге “Духовне беседе”, Манастир Хиландар

Pin It on Pinterest

Share This