Написао: Архимандрит Лука
Имао сам благослов и срећу да седам дана боравим у једној бајци. Прича о Белорусији је толико бајковита да сасвим оправданом сматрам сумњу коју може да изазове ово сведочење. Најпре треба знати да је Белорусија од Русије одвојена само административно, да је то исти народ и да проблем идентитета у онаквом облику какав је у Украјини тамо не постоји. Беларус не значи бела Русија него чиста Русија, то је Русија која је без Татара. У Руском царству је било Татара. Достојевски је говорио: “Загреби помало сваког Руса – наћи ћеш Татарина“, што наравно није тачно, али говори о њиховом присуству. Народ се у Белорусији хвали да су они прави Руси, царска Русија. Ја нисам био у Русији, али ово што сам видео у Белорусији је толико чудесно да сад разумем све русофиле свих времена. Прво, сам град Минск, престоница Белорусије, који је за мене дотле представљао само тачку на карти у географском атласу. Оно чиме започиње бајковитост приче је то да у двадесет првом веку, у овом двомилионском граду нема регистрованог криминала. Затим улазимо дубље у бајку.
Кажу вам, одмах по доласку, да се не бисте препали, да се сва светла у граду гасе у једанаест сати увече. Да ноћног живота у граду нема. Наш је авион слетео у Минск негде у 11:15 и ми смо прошли и кроз центар и још десет километара кроз град, јер је Светојелисаветски манастир, наше одредиште, сасвим на другом крају града – ни једног човека на улици нисмо видели, нити једно светло упаљено по домовима, осим светлећих реклама на зградама. Био је то шок за нас. Минск је величине Београда, метропола у којој у току дана има заиста живог и живахног живота. Следеће изненађење је био податак да у граду нема незапослених. Углавном је све то делатност председника Лукашенка који је од тог града направио једну мирну, али милионску оазу у овој џунгли савремене цивилизације. Минск је иначе град широких булевара због чега нема саобраћајних гужви. За седам дана тамо нисмо чули сирену аутомобила. Нема ни буке ни вике и све је тако некако благообразно и пријатно. Шетате се градом без икаквог страха да ће се нешто догодити. Мене су заустављали по граду зато што су свештеници изузетно поштовани. Једном ме неки младић зауставио тражећи да му покажем где се нешто налази у Минску. Рекао сам му да нисам Рус, а он ме је запањено погледао и упитао одакле сам. Сад да му кажем да сам из Црне Горе, неће знати, помислио сам, ипак је то много далеко, него сам рекао да сам из Србије. А он викну – Косово је Србија! Народ ми је гурао цвеће у руке на улици. Минск је град бројних цркава и све су оне препуне. Због великог броја људи у њима недељом се у свакој од њих служе две Литургије, а празником буде и трећа Литургија и све је опет пуно. Зато се граде нови храмови, често поред старих. Управо је у току градња једне од највећих цркава у Православљу-цркве Пресвете Богородице Утехе свих жалосних, која ће бити висока око сто метара. Тамо свештеници на свакој служби проповедају, па била то Литургија или вечерња. Служили смо у неколико тих нових цркава направљених у старом стилу, по петнаестовековном обличју, без трунке примесе модерне архитектуре, са прелепим фасадама и куполама. Каква лекција нашим архитектама који се данас стиде Византије и “модернизују“ Православље, прилагођавају га духу времена, европског времена, а какво је то време? Што се евроамеричке цивилизације тиче, скоро да кажемо антихристовске. И све те цркве препуне народа, предивног, побожног народа! Њихову побожност и богопреданост је немогуће описати -то треба да се доживи. При изношењу путира цела црква пада доле на земљу, не на колена. Причећује се цела црква. Мала деца, често не старија од 3-4 године, причешћују се као одрасли, са скрштеним рукама на грудима казујући при том своја имена – али све хришћанска – раб Божији Артемије, раб Божији Силуан .. нема световних имена. После Свете Литургије народ нас салеће са многобројним питањима и својим проблемима – причају као да нас одувек знају, гурају нам у руке мноство папирића са именима и прилозима. Овде још влада стари светски поредак. Осећате се ванвремено. Што се свештеника тиче, мислим да у животу нисам видео побожнији људе. Сат времена пре почетка Свете Литургије они су, већ обучени, само су о томе причали, како ће да служе, да то Богу буде угодно. Али и ван Литургије они су причали искључиво о јеванђелским темама. Њима ништа што је за Христа и цркву није тешко да ураде. Већина их по неколико сати дневно исповеда. Њих служење Јеванђељу не умара. И то код верног народа ствара један диван осећај да су они увек на располагању. Ипак, највеће изненађење, круна овог пута, чудо над чудима, је тек следило – Јелисаветин манастир. То није манастир – то је читав град, а стар је само 11 година. Пре тих 11 година, а по благослову старца Николаја Гурјанова, основан је овај манастир. О оцу Николају је и књига објављена на српском језику, зове се “Православље је волети“, а појавио се и у филму “Храм“ пре неку годину, тако да се и код нас зна за њега. Он је чудо Русије, није живео у Белорусији него одмах преко границе, али знате та граница Русије и Белорусије не постоји ни у физицком смислу – дакле нико вас нигде не гледа ако прелазите из Белорусије у Русију и обратно, нити у духовном погледу – то је заиста једна земља. Јелисаветин манастир је направљен по старчевом благослову пре 11 година тиме што је једном Божијем човеку Андреју, сада свештенику тамо, отац Николај рекао да иде у Минск и да тамо поред психијатријске клинике на крају града на голој ледини подигне манастир. Дао му је скромни прилог од десетак рубаља. То је баш изгледало бајковито, али данас тај манастир има 87 монахињ
а, 350 милосрдних сестара, подворје са стотинак људи и хиљаду радника који раде за манастир. Овај пчелињак богољубивих пчелица је једна од највећих православних заједница на свету. Љубав и служење су основ ове породице, како је то установила њихова заштитница Света Јелисавета Романова, којој је манастир и посвећен. Они служе Богу и свима који су у невољи. 350 сестара милосрдја обучених у беле мантије служе у психијатријској болници, у болници за децу са посебним потребама и још у једној болници. Пет свештеника је тамо стално, по цели дан не излазе из ових установа. Кад сам упитао једну од тих сестара да ли оне за свој рад добијају плату, она се замислила и одговорила: “Па, неке од нас добијају неку награду, а остале раде за славу Божију“. Има ова света породица још једно дело. Прича о напуштеним људима из Минска, бескућницима покупљеним са улица и сабраним у манастирско подворје изван града и у неке вагоне придружене манастиру је прича која може да уђе у Житија Светих. У људима који су живели на рубу постојања, презрени од свих, неко је препознао браћу створену по образу Божијем и удахнуо им већ заборављену радост живљења. Живљења Христом. И довео их на Гору Преображења, на лишај гору, у ово подворје да се тамо душе нихове преобразе покајањем кроз рад и молитву и да гледају на овој гори Таворско Преображење. Сведочим да сам видео људе који светле, људе спасене. Док смо им служили Литургију, на којој су се сви причестили – жеђ за Христом код њих је много већа него код осталих Хришћана – рече ми отац Андреј: „Погледај их! Они ништа немају! Они само Христа имају!“ Чак и нама монасима није лако да поверујемо да прича о покајницима из тамнице Св.Јована Лествицника није само ствар прошлости. Али највише од свега, оно што је пленио душу, је сам Светојелисаветин манастир и његове небоземне житељи. Кад смо путовали до Минска, неки наш сапутник, поморац, рече:“ Знам ја за манастир. Мој друг је њихов комшија, он је био 12 година на броду и кад се вратио кући мислио је да сања – видео је град испред куће“. И заиста је застрашујуће видети какве су грађевине настале за само десет година! И то какве! Манастир толико личи на руске манастире из КСВ века да сам морао да додирнем фасаду, да осетим материјал, толико је то верно направљено. Сигурни сте да сте у манастиру који је 500 година стар. Испод манастира имају неколико подземних цркава и крстионицу у облику цркве у којој је све у скулптури урађено. Нема практично ниједног метра зида ходника којим пролазите да није нечим украшен. У манастиру су две цркве – стара, настала пре 11 година и нова, настала пре 6 година, коју користе за празнична богослужења. Њихов дочек гостију је такав да посрами и најгостољубивије нације. Далеко је Минск и ретко ко тамо зна где је Црна Гора, а поготово Цетињски манастир, те ми осим уобичајеног дочека нисмо друго очекивали. А дочекали су нас као да су само нас чекали. Свих 87 монахиња је дошло да се поздрави, да се упозна. Свуда су нас пратиле, све нам показивале. Поразавале су нас својом љубављу на сваком кораку. Као неко објашњење говориле су: „Нама је баћуска Андреј дао благослов да умножавамо љубав и смирење. Осим тог, друго ништа није помињао.“ Андреј, духовник манастира, Божији човек, човек у којем нема граница, свуда отворен, заједно са мати Ефросинија, игуманијом, чини од ове свете породице икону Царства Божијег. Међусобна љубав монахиња је таква да помислите да сте ушли у Житија Светих или да сте се неким чудом обрели у четвртом веку, златном добу египатског монаштва. Гледао сам их како се радују кад се нека сестра врати са пута, како се радују једна другој. Њихово опраштање на повечерје траје двадесетак минута, свака се са сваком лично опрашта, трипут љуби. Гледао сам их како сваке вечери иду у литију око манастира, пуне радости. Како се радују новом дану. Дану који је испуњен молитвама на прелепим дугим богослужењима, послушањима у многим манастирским радионицама и свесрдним помагањем ближњима, браћи створеној по образу Божијем. Много тога доживљеног у овом казивању није обухваћено, јер се не може обухватити речима. Остаје забележено да сведочи о могућности остварења Јеванђеља и у овом нашем распамећени веку. Минск је један од много градова на овом нашем земаљском шару, али њега се дотакла благодат Божија и учинила његову причу бајковитом нама, отврдлим у “реалности“ зивљења у 21. веку. Јер што је нама бајка, некоме је реалност.
