Арт клуб „Прво писмо“ организовао је синоћ у Техноплису у Никшићу. промоцију књиге Радомира Уљаревића „Интензивна нега“. Модераторка програма била је пјесникиња Сава Радуловић.
Стваралаштво Радомира Уљаревића заузима јединствено и незаобилазно мјесто у савременој српској књижевности. Његово дјело, које се развија већ неколико деценија кроз бројне пјесничке збирке, представља дубоко промишљен и формално разуђен дијалог са традицијом, метафизиком, историјом, али и са суровом и ироничном стварношћу модерног доба. казала је пјесникиња Савва Радуловић на представљању збирке поезије Радомира Уљаревића “Интензивна нега”.
“Радомир Уљаревић представља једну од најутицајнијих и најдинамичнијих фигура савремене српске и регионалне књижевне сцене. Његов профил превазилази и традиционалне оквира писца. Он је истовремено врсни пјесник, прозни писац, истакнути издавач и културни менаџер, који деценијама обликује књижевни укус на овим просторима. Порад богатог ауторског опуса, Уљаревић има велику улогу као главни уредник и покретач реномираних издавачких кућа Октоих и Штампар Макарије. Кроз ове куће он је пласирао нека од најзначајнијих дјела домаће и свјетске књижевности, дјелујући као мост између различитих културних простора. Поред тога, препознат је као идејни творец и кључни организатор манифестација попут књижевног програма фестивала Ћирилицом. Његов допринос књижевности награђен је највишим националним и међународним признањима и наградама” – казала је Радуловић.
“Интензивна нега” истражује сусрет човјека са границама сопственог бића, са патњом, пролазношћу, али и могућношћу разумијевања и преображаја. Намијењена је читаоцима који траже више од површног читања, јер захтјева пажњу, промишљање и спремност да се уђе у диалог са текстом. На овогодишњем Новосадском сајму, у конкуренцији преко 140 наслова, “Интензивна нега” је успјела да импресионира стручни жири и уђе у ужи избор за престижну књижевну награду Лаза Костић.
“Кад се нађе пред празним папиром, пјесник никад не зна шта ће да пише. Просто, ја мислим, никад не обраћам пажњу на ту форму, нити ми је важно како, нити планирам да пишем римоване или неримоване текстове, мада сам римоване, кажем, ређе објављивао, мада и ту има неких оксиморона и неког црног хумора и ироније, сарказма у овим пјесмама. То се осјетило, предпостављам, док сам читао, поготово у тим пјесмама које дјелују мало тако црнохуморно, у тим пјесмама чије су теме мало морбидне, помало рекао бих. Али пјесник пише оно што не може да схвати. И само то, само то пише, наравно, и увијек се та форма сама наметне. А да пјесник говори о својим стиховима, то мислим да није некако у реду. Ја сам мислио да пјесник није позван да коментарише властите стихове, да чини једну непринципијелну ствар, јер кад пјесник стави тачку, завршну ријеч заправо има публика, то јест има читалац који има право да чита на свој начин и зато је свако тумачење од стране онога који је писао неки текст потпуно сувишно или врло проблематично. Зашто? Зато што усмјеравају на једно читање, просто идеолошки усмјеравају читаоца, а он можда не би тако читао и треба оставити простор отворен свима” – казао је аутор.
Извор/фото: РТНК
