Izaberite stranicu

Пише: Рајо Војиновић

Потпредсједник Демократске партије социјалиста Светозар Маровић поново је у интервјуу „Дневним новинама“ покренуо питање које није у његовој надлежности – питање унутрашњег црквеног  устројства на територији Црне Горе. Читава његова прича на ту тему и овога пута се свела на класичну замјену теза.

 Светозар Маровић се поново огласио поводом „црквеног питања“ и открио Америку да је „боље вјеровати у Бога него причати о Цркви“, те да је Црква „у служби добра и окупљања, а не подјела и удаљавања најближих“. Као да је он, а не Црква, два миленујума   на том становишту! И као да је Црква, а не он и његови, у свакој или у готово свакој овдашњој породици довела до „подјела и удаљавања најближих“!

Своју језуитску благоглагољивост Маровић демонстрира изанђалим фразама, скуповима празних ријечи које некакав смисао добијају тек кад их посади на колац звани замјена теза. И он то и ради, континуирано и упорно, као да нико ко га слуша нема мозга нити  очију. Тако он вели: „Православни народ у Црној Гори требало би да се окупља у вјери Божјој, ако по свом избору нијесу атеисти, а не Цркву дијелити на националну припадност или угрожавати темељна људска права слободе вјероисповијести“. Па ко то ради, ако не раде управо Маровић и његови, ево већ деценијама, на очиглед свега крштеног и некрштеног свијета? Ко хоће Цркви да наметне клањање новопаганском тотему националног црногорства – сама Црква или Маровић и његови?

Прије свега неколико дана, тачније од 2 – 5. фебруара у московском храму Христа Спаситеља одржано је редовно засједање Архијерејског сабора Руске православне цркве. Зна ли Маровић да су на том скупу били епископи, старјешине храмова, чланови Високог црквеног савјета, руководиоци синодских и општецрквених институција, представници више од 33 хиљаде парохија из 62 земље, не само руске, него и бројних других нација из цијелог света? Зна ли да је тај скуп окупио архијереје Руске православне цркве из Русије, Украјине, Бјелорусије, Молдавије, Азербејџана, Казахстана, Киргизије, Литваније, Летоније,Таџикистана,Туркменије, Узбекистана, Естоније и земаља даљег заграничја гдје постоје епархије исте те Руске православне цркве? Маровић, међутим, хоће Цркву „која своје сједиште има на Цетињу“. Ако „сједиште“ Цркве вјерника из свих тих земаља, изузев Русије, није у самим тим земљама, зашто би онда „сједиште“ овдашњих морало да буде само на Цетињу, а не у Пећи  или у Београду? Најзад, пуноћа Цркве је тамо гдје је епископ, а на територији Црне Горе тренутно се налазе два епископа: на Цетињу и у Беранама. Тако Црква на територији Црне Горе тренутно има два „сједишта“, од којих је једно управо на Цетињу. А има и дјелове друге двије православне епископије.

Можемо Маровићу да наведемо и обрнуте примјере. Тако, рецимо, постоји више помјесних Православних Цркава које су доминантно „грчке“: Цариградска патријаршија, Јерусалимска патријаршија, Атинска и Кипарка архиепископија. На челу Православне цркве у Албанији је национални Грк, Његово Блаженство Архиепископ тирански и цијеле Албаније Господин Анастасије.

Маровићевој политици, међутим, треба нешто што нити је кад било нити може бити. А то „нешто“ је партијска „црква“. Зашто? Зато што се чак и Маровићу показало очигледним да „црква“ његовог коалиционог партнера Ранка Кривокапића није Црква. Није, јер јој глава није Господ Исус Христос, него цетињска полиција гдје је и основана и регистрована. И то није и никако не може бити Црква, што више него јасно, између других многобројних показатеља, показује и број њених „присталица и симпатизера“. Маровићева политика, међутим, потребује свођење Цркве на ДПС-ову мјеру и то је мотивациони фактор који овог кумровачког мислиоца покреће да се бави питањима која су ван његове надлежности.

„Црној Гори“, вели он, „треба Православна црква отворених врата“ – као да она то одувијек није, „и за Црногорце и за Србе“ – као да то она већ није. По њему, Црној Гори треба „Црква која неће носити име само једног, српског народа, а вјернике Црногорце чинити гостима у сопственој кући“. То што најстарија Епископија Православне цркве српске носи име црногорске Митрополије њему као да ништа не говори… Али му зато име само једног, црногорског народа не би нимало сметало у имену Цркве. Пошто, међутим, тако нешто није могуће, одговарало би му да се зове: Црногорска – српска, босанска, хрватска православна црква која би, као што је то случај с истоименим наставним језиком у овдашњим школама, била само и искључиво црногорска.

У сваком случају Маровићу треба „Црква која ће служити својој држави Црној Гори“. То вели без имало задршке, иако зна да су савремене секуларне државе одвојене од Цркве. Као што уосталом ни Црква на земљи нема, нити је кад у историји имала „своју државу“, јер у Господу Исусу Христу има као средиште свој небески град Јерусалим и своје Небеско Отачаство коме јединоме служи. И још Маровић бестидно, без имало руменила на образима, обмањује јавност да Црној Гори треба Црква „чија имовина неће бити књижена у земљишне књиге најближих, али ипак других држава“! А добро зна да је црквена имовина на територији Црне Горе укњижена у складу са законодавством исте те државе Црне Горе и да за титуларе, као и увијек у прошлости, има искључиво Епархије у Црној Гори, њихове црквене општине, манастире, задужбине…

И још, поврх свега тога, вели Светозар Маровић:  „Нека ми Бог опрости ако гријешим”. Заиста нека му опрости, јер Маровић, типично маровићевски, истовремено и не зна и зна шта чини.

Pin It on Pinterest

Share This